Разумевање глобалних култура путем звука

Публикација је обухватила резултате читавог тима научника укључених у пројекат МИЛСОН (Антропологија звучног миљеа), који је спроведен у Истраживачком центру за етномузикологију на Универзитету Париз-Нантер од 2011. до 2015. године. Рецензију за ово издање у престижном научном часопису Sound Studies дала је др Ивана Медић, наша музиколошкиња која је укључена у бројна истраживања из те области.

Медићева је виша научна сарадница Музиколошког института Српске академије наука и уметности. Докторирала је на Универзитету у Манчестеру 2010; током седам година проведених у Великој Британији (2006–2013) радила је на Универзитету у Манчестеру (Центар за музику и драму Мартин Харис) и на Отвореном универзитету (The Open University), у регионалном центру за Северозападну Енглеску. Руководилац је међународног пројекта "Beyond Quantum Music", суфинансираног преко програма Креативна Европа Европске уније. Од 2014. до 2017. г. била је руководилац београдског тима на трилатералном пројекту „Урбана звучна екологија – Звучни пејзажи Берна, Љубљане и Београда“, који је финансирала Швајцарска национална фондација за науку (SNSF). Објавила је пет монографија и више од 70 чланака и поглавља у књигама; поред тога, уредила је пет тематских зборника; од 2017. до 2019. била је главни и одговорни уредник научног часописа Музикологија. 

Иако наслов „Разумевање глобалних култура путем звука“ имплицира да је дело претежно антрополошка збирка, на списку сарадника налазе се и етномузиколози, уметници, етнолози и географи – у сагласју са околношћу да је област студија звука интердисциплинарна од свог настанка. Како сте у својој рецензији протумачили ту разноликост у приступу и методологијама које су имале заједнички циљ: разумевање глобалних култура кроз њихов однос према звуку?

У данашње време научници разних профила дају свој допринос студијама звука; поред већ споменутих, ту су и архитекте, психолингвистичари, историчари, акустемолози и други. У складу са том интердисциплинарношћу, поглавља у књизи заснована су на међусобно различитим методологијама и нуде разнородне увиде и закључке. Рекла бих да је заједнички именитељ за све ауторе то што приступају звуку као медију, како би нагласили контекст и активно учешће, као и личне „слушалачке историје“ сваког од слушалаца. Као што је истакао Венсан Батести, један од аутора у овој књизи, све што знамо о звуку јесте производ нашег образовања и искуства: ми од рођења учимо да опажамо, класификујемо и тумачимо звучни амбијент у којем се крећемо. Немогућност перцепције контекста који омогућава разумевање одређеног звучног амбијента аутори називају „симболичком глувоћом“. Поред тога, истраживачи одбацују устаљени појам „звучног пејзажа“ (soundscape) у корист „амбијента“, као ширег појма. Фокус је, дакле, на звуковима које производе људи, за људе.

Ову публикацију сачињава више тематских целина. Које су карактеристике појединих поглавља?

Књига се састоји из четири веће тематске целине, које носе наслове „Слушање других“, „Испољавања звука и друштвени ефекти“, „Звучни идентитет и локалитет“ и „Уметност звука и антропологија“. Посебно су занимљиви текстови у централним тематским целинама: друга, „Испољавања звука и друштвени ефекти“ садржи два поглавља која се баве колективним аспектима перцепције и, конкретно, стратегијама манипулације звуком коришћеним за контролу понашања масе у пренасељеним светским мегалополисима. Поглавља у трећој целини посвећена су културним димензијама слушања и описују како становници појединих места (Каиро, Лисабон, Барселона, село Долар у Шкотској) вербализују оно што чују, то јест звуке властите свакодневице. Аутори се у подједнакој мери баве свакодневним и екстремним звуцима, а читаве културе су концептуализоване кроз процесе звучне социјализације. Иако ова публикација није униформна, сви аутори се усредсређују на културне димензије слушања и проучавају начине на које различите звучне манифестације производе друштвене односе. Дакле, ова књига нас подстиче да сазнамо више о свету у којем живимо, те да обратимо пажњу на властито звучно окружје, без обзира на засићеност претежно визуелним информацијама којима смо свакодневно бомбардовани.

Приликом читања поглавља посвећених урбаним трансформацијама Лисабона и Барселоне, уочила сам бројне аналогије са сопственим истраживањем звучног амбијента београдске Савамале, које сам спроводила током рада на трилатералном пројекту „Урбана звучна екологија – Звучни пејзажи Берна, Љубљане и Београда“. Наиме, у свим овим случајевима, звук, односно музика, активно су коришћени као катализатори за жељену урбану трансформацију појединих делова града.

Различите културе су кроз историју имале специфична звучна обележја. Савремено доба је донело нов аудитивни амбијент. На шта су истраживачи били фокусирани у проналажењу звучних модела модерне цивилизације?

Истраживачи су се фокусирали на разнородне феномене и праксе везане за произвођење и „конзумирање“ звука кроз векове: почев од епизода из колонијалне прошлости западноевропских земаља и покушаја мисионара да, помоћу звукова звона и обредне музике, приволе Африканце католичком хришћанству, па до савремених социјалних интеракција које генеришу разне врсте звукова, често уз „присвајање“ јавног простора. Премда је реч о француском пројекту, истраживања су вршена широм Европе, Азије и Африке, укључујући Индију, Јапан, Етиопију, Египат итд. Такође, предмет истраживања биле су различите друштвене групе: од сиромашних, обесправљених жена из нехигијенских насеља у индијским мегалополисима, преко становника забачених шкотских села, до имућних организатора спектакуларних светковина у Напуљу. Полазећи од претпоставке да активно слушање захтева компетентност за издвајање из читавог звучног окружења једног или неколико звукова који производе смисао у одређеној ситуацији, аутори текстова наглашавају да склоност ка некој врсти звука зависи од припадности слушалаца одређеној друштвеној класи, тј. од њиховог социјалног статуса и начина живота.