Намирнице које су наши преци јели још у неолиту познате су нам и данас

Амалиино поље интересовања је неолит - период када су људи почели да припитомљавају животиње и узгајају биљке.

Управо су пшеница, јечам, грашак, али и сочиво или семе лана, биљне врсте које Амалиа проналази на рано-неолитским локалитетима. Наши преци су се, међутим, хранили или пак на други начин експлоатисали и дивље биљне врсте. 

„То су најчешће биле неке дивље врсте ружа као што су јабука, крушка, бобице из шуме. Коровске врсте нису биле конзумиране, али нам оне могу дати важне податке о условима у којима су усеви расли и о начину њихове обраде након жетве“, додаје Амалиа.

До оваквих сазнања долази истраживањем биљних остатака које проналази у облику угљенисаних плодова или семена. Процес проучавања започиње на терену, узорковањем материјала.

„Архео-ботанички материјал се најчешће добија флотацијом што је техника која се спроводи тако што се потапа одређена количина земље у воду и тада се лакши карбонизовани остаци издижу на површину воде, затим се преливају преко сита које скупља те остатке. Затим се они суше и пакују, и онда долазе у лабораторију где их ја анализирам“, истиче Амалиа.

Анализа се обавља посматрањем кроз микроскоп. Амалиа каже да је битно  уочити одређене морфолошке карактеристике које су присутне на остацимa плодова и семенки које прикупља, како би се утврдила њихова врста или род којем припадају.

Да су људи и током праисторије имали довољно знања о биљкама које су прикупљали и да су умели да препознају да ли је биљка безбедна за употребу, јасно је на примеру грахорице.

„Данас се она такође узгаја или прикупља из природе, али се најчешће користи за исхрану стоке. Међутим, документовано је да је она често конзумирана у неолитском периоду иако она јесте отровна, али ако се припреми на одређени начин, односно ако се кува довољан број сати, она губи своје токсичне елементе. Уколико се грахорице не припреме на прави начин, може изазвати латирозу, неуродегенеративно обољење које доводи до престанка контроле удовa“, каже Амалиа.

Иако је Србија земља која представља важан регион за истраживање рано-неолитских популација, овде је археоботаника недовољно развијена дисциплина, наглашава наша саговорница и додаје да је, баш из тих разлога, њен докторат осмишљен у оквиру заједничког међународног менторства између Универзитета у Београду и Универзитета у Базелу. 

„Тамо постоји веома добро опремљена лабораторија и традиција бављења оваквим пословима. Бавити се археоботаником у Србији за сада није лако зато што постоји веома мали број стручњака и прикупљених података. Немамо опремљену лабораторију и компаративну збирку која би мени омогућила да се у потпуности тиме бави“, објашњава она.