На социјалној дистанци и пре ванредног стања

Малишани који не разумеју социјалне захтеве, не умеју да изговарају речи, не схватају време и опасности, беспрекорно су искрени.

Они не знају шта је лаж. Не умеју да преваре, али исто тако, из врло необјашњивих разлога, не можете их преварити.

Врло важно питање развоја је емпатија. Имају ли емаптију? Нема идентичне деце и идентичних сметњи. Неко има врло развијену видну емпатију и то обећава бољи развој док се код неког саосећање не може ни наслутити.

Посебна наклоност према овим искреним и чистим малим људима намеће помало иронично питање - колико можете бити сигурни да неко ко вам слаткоречиво демонстрира своју емпатију заиста има саосећајност?

Деца која се не развијају уобичајено, без обзира на степен изграђене емпатије, непогрешиво упијају и реагују на расположење и осећање блиских особа. Лажни осмех овде никад не пролази.

Родитељи деце која имају сметње у развоју су једнако посебни. Хтели то или не, постају временом јачи, способнији, бржих мисли и још бржих реакција. Они су на сталном опрезу.

Вандредна ситуација су само две речи иза којих стоји страх од болести, опасност од вируса, никад чистије руке, ципеле испред куће, мирис алкохола и асепсола, изолација, живот без пријатеља, рођака, рођендана...

Вести се претварају у црну хронику, људи умиру широм света, бројеви у извештајима сваког дана све већи, страх је оправдан, а пред родитељима деце са сметњама у развоју је сазнање да од њиховог тренутног расположења зависи и тренутно стање њиховог детета.

Како се у овој ситуацији сналазе родитељи

Како бити добро расположен ако дете стереотипно врти руком или пева на кинеском, а вирус прети? Живот без много контаката није за њих ванредна ситуација.

Честе су породичне приче у којима многобројне фамилије и пријатељи све разумеју и подржавају, али не знају како би могли да помогну па боље да не сметају...

Сада изолација породица које се боре за напредак деце коначно има алиби - ванредно је стање. Али ови малишани воле све што воле сва деца само још искреније, истрајније.

Како им објаснити да одједном не смеју да се љуљају и клацкају, да парк више није безбедно место, а да је, коначно, сасвим у реду што не воле гужву и склањају се од људи?

Како сада ставити маску и гумене рукавице деци која су осетљива на додире или не воле капе због хиперсензитивности?

Наизглед једноставна питања, али ипак проблеми који у целој овој ситуацији померају родитељима фокус па и они, све више живе окренути њиховим видљивим проблемима и остајући код куће све мање, мисле на невидљивог непријатеља.

Ипак, деца која имају сметњу из аутистичног спектра не живе у сопственом свету. Они су овде, присутни врло и вероватно многи не могу ни да претпоставе колико. Ово је опасно време и опасна ситуација.

И као што је многим родитељима био потребан натчовечански напор да науче дете да не трчи средином улице и да саобраћај захтева пажњу, а да је висинма опасна, исто тако, сада морају да им предоче нове опасности.

Колико год родитељи били опрезни чувајући и децу и себе од вируса, без обзира на сметњу, морају и деци да објасне да постоји страшан вирус, страшнији од зле вештице из бајке.

Не заборавимо аксиом - деца воле ред

Ванредна ситуација захтева већу дисциплину која нема алтернативу, тако да је пред родитељима и јасан задатак - потребно је увести још већи ред у живот деце, захтевати поштовање нових правила повећане хигијене, ограниченог кретања, ношења заштитне опреме, чувања здравља.

Уз осмех, много стрпљења и љубави, све је могуће. И ово ће проћи, а борба за напредак деце не престаје.