Која је најстарија а која највећа црква у Земуну

Током минулих векова, у некадашњем неолитском насељу, потом у римском Таурунуму – данашњем Земуну, живот је наизменично бујао, гасио се, и поново с полетом будио из пепела. Посебну важност имали су путеви који су се укрштали на том простору.

Њима се кретала трговина са Истока на Запад и са Запада на Исток. Смењивали су се Римљани, Kелти, Хуни, Остроготи, Франци, Германи, Словени и други народи. Крсташи су пролазили ка Истоку и Османлије ка Европи.

За време османске доминације, од 1521. до 1718. године, статус Земуна се мењао од села до вароши.

За време Великог бечког рата крајем 17. века аустријска војска је накратко држала Земун, потом су га поново преузеле Османлије, све до 1717. године, када га је освојила аустријска војска предвођена Еугеном Савојским.

Пожаревачким миром 1718. и Београдским миром 1739. године, коначно је потиснута османска власт из југоисточног Срема. Установљена је војно-грађанска управа.

Тако је Земун у саставу Хабзбурговаца постао слободни војни комунитет и био у саставу те монархије све до краја Првог светског рата.

Колико год је Хабзбуршка монархија настојала да насели Земун претежно немачким живљем, то није било могуће због честих немира и пограничног положаја града.

С друге стране, осетна је присутност становништва јеврејског порекла, а православни живаљ (Срби, Грци и Цинцари) крајем 18. века бројао је око 580 домаћинстава у Земуну.

Напредак пограничног града огледао се у повећању броја становника, изградњи јавних и приватних кућа, у привредном расту, развитку грађанства, трговаца и занатлија. Привредне и друштвене промене утицале су и на културне прилике.

Тридесетих година 18. века основана је Православна црквена општина, а 1745. године је отворена Српска школа. У близини школе, у Горњој вароши, старом земунском језгру, подигнута је Николајевска црква – најстарија црква на тлу Земуна и Београда.

Иако је малих димензија, њена уметничка вредност је непроцењива. Барокни иконостас је израдио Аксентије Марковић 1761. године, иконе на њему осликао је Димитрије Бачевић, један од најцењенијих српских сликара 18. века. Из 19. века потичу дела сликара Живка Петровића, Стефана Грујића и Димитрија Аврамовића.

Православне општине које су постојале на територији Хабзбуршке монархије имале су одређену аутономију.

С временом се број чланова Српске православне земунске општине повећао и указала се потреба за изградњом новог и већег православног храма.

Стога се 10. септембра 1776. осам угледних земунских домаћина Срба обратило Магистрату: били су спремни да дају своје куће и плацеве да би се подигла нова црква у Доњој вароши. 

Уз много напора и с великим ентузијазмом подигнута је 1780. године Богородичина црква. Године 1794. на западном делу цркве дограђен је двоспратни звоник у стилу ампира, према плану познатог земунског зидара Маурицијуса Рабла и тесара Михаела Бауера.

Будући да је по димензијама највећа православна црква у Земуну, посебна пажња је посвећена украшавању ентеријера. Монументални барокни иконостас израдио је, као и у Николајевској цркви, новосадски дрворезбар Аксентије Марковић 1788. године.

Свод и иконе на иконостасу у неокласичном стилу осликавао је од 1813. до 1815. надалеко познат Арсеније Теодоровић. Из 1937. године датирају фреске великог формата на северном и јужном зиду цркве а дело су Андреја Биценка, сликара руског порекла.

Прва школа која се налазила поред Николајевске цркве у Горњој вароши касније је пребачена у Доњу варош, уз Богородичину цркву. Године 1822. на месту старе трошне школске зграде поред Богородичине цркве, подигнуто је ново једноспратно здање у коме су биле смештене српска и грчка школа.

Николајевска и Богородичина црква данас су заштићене као споменици културе од изузетног значаја.