Српска црквена музика у средњем веку

Извођачи црквене музике били су монаси или монахиње у својству солиста, као и чланови хора, размештени у две певнице ‒ десну и леву. Хором је руководио доместик, који је у основи и обучавао појце у певању. При извођењу химни, доместик је покретима руке покушавао да дочара кретање мелодије и интерпретацију. Протопсалт, главни певач у десној певници, односно лампадарије у левој, отпевао би неколико карактеристичних почетних тонова, који чине тзв. интонациону формулу гласа. Уколико је мелодија била сложенија, сâм би је изводио уз исон ‒ лежећи хорски тон. Верује се да су интонационе формуле помагале певачима да се припреме за глас у којем ће уследити химна тј. за мелодијски тип којем она припада.

Извори значајни за историју српске средњовековне црквене музике налазе се у библиотекама и архивима широм света. Међутим, посебну важност имају рукописи са делима тројице композитора из XV века, у чија је имена уткана и ознака њихове националне припадности. То су: кир Стефан Србин, Исаија Србин и Никола Србин.

Сматра се да је кир Стефан Србин средином XV века живео на двору у Смедереву. У двојезичној Псалтикији, једном од најзначајнијих рукописа за историју српске црквене музике, налазе се две његове песме ‒ Ниња сили и Вакусите и видите. Псалтикија се чувала под бројем 93 у Народној библиотеци Србије. Рукопис је, нажалост, изгорео приликом немачког бомбардовања Београда 1941. године, али је сачувано 12 фотографисаних листова захваљујући композитору Кости Манојловићу, који је те драгоцене фотографије благовремено начинио.

Исаија Србин је био монах у манастиру Матејче близу Куманова. Међу његовим делима издвајају се следеће литургијске песме: двојезична Трисвета песма, Алилуја и Кресту твојему, као и обиман Полијелеј, који се пева на јутрењу.

Никола Србин је аутор Херувимске песме, чији је текст на грчком језику. За дела свих наведених композитора карактеристична је подједнака заступљеност текстова на грчком и српском језику, која сведочи о литургијском, језичком, па и музичком јединству српске и византијске музичке традиције.

И поред малобројности мелодија транскрибованих у савремено нотно писмо, могуће је стећи барем делимичну представу о томе како је звучало старо српско црквено појање. Својом експресивном мелодијском линијом, чија упечатљивост посебно долази до изражаја у напевима дугог развојног тока, оно одсликава верска и мистична, али и дубоко хумана осећања православних верника. Импресивност његовог деловања подједнако се испољава у садејству са лирским, медитативним или драматичним текстовима са којима чини јединство, потенцирајући тако њихову изражајност.

С обзиром на то да је српска црквена музика средњег века, попут књижевности и ликовних уметности тога доба, припадала византијском културном кругу, она је следила јединствену естетску филозофију византијског света, у којем је строго поштовање канонски детерминисаних оквира традиције за ствараоце било од превасходне важности.

У том свету није постојала хијерархија музике, као ни књижевности, нити ликовних уметности, руковођена религиозним или националним начелом, већ се тежило заједничком достизању истоветне, универзалне лепоте поетског израза. Овоземаљски аутор уметничког дела сматран је само посредним извршиоцем једног вишег творачког акта ‒ акта чији је прави стваралац био Бог.

Па ипак, српски аутори остварили су извесне специфичности у већ устаљеним жанровским оквирима црквеног предања, како у књижевности и ликовним уметностима, тако и у музици. Припадајући тако једном специфичном духовном свету, аутори црквене музике стварали су дела изузетне лепоте ‒ дела која представљају музички еквивалент српским средњовековним фрескама.