Сапун кроз векове

Папирус Еберс, на коме су забележена искуства тадашње „хербатеке" (Египат, 1550. г. п. н. е.), открива да су древни Египћани мешали животињска и биљна уља са алкалним солима како би произвели супстанцу сличну сапуну.

Према Плинију Старијем, Феничани су користили козји лој и пепео како би правили сапун 600. године пре нове ере. Римљани су правили сапуне почев од првог века.

Келти су имали рецепт на бази животињске масти и биљног пепела и тај производ су назвали „саипо" ‒ одакле је и настао израз сапун.

Данас се сапун производи од масти и алкалија. Најпопуларнији је хладан процес прављења сапуна, док неки произвођачи користе историјски врући процес.

У почетку је прављење сапуна важило за ексклузивну технику коју су користиле мале групе произвођача. Потражња је била велика и у многим подручјима је постојао монопол на производњу сапуна. Током времена, рецепти за производњу су постали шире познати, али сапун је и даље био скуп. Од тада су биљни нуспродукти и животињско и биљно уље главни састојци сапуна. Године 1791, Француз Ле Бланк је открио хемијски процес‚ захваљујући коме је значајно смањена цена сапуна.

Више од двадесет година касније усавршен је однос између глицерина, масти и киселине, што је означило почетак модерног процеса производње. Са открићем још једне методе (1800. године), сапун је постао још јефтинији. Од тог времена није било великих открића, а исти процеси се користе и данас.

Напредак је дошао са развојем хемије. Средином деветнаестог века сапун за купање постао је одвојена роба од сапуна за прање веша. Течни сапун за руке почео је да се користи 70-их година прошлог века.

Данас постоји много различитих сапуна направљених за широки спектар намена. Сапун је доступан за личну, комерцијалну и индустријску употребу. Постоји ручно израђен, домаћи, и комерцијално произведен сапун, ту је сапун за прање одеће, посуђа и аутомобила, сапун за кућне љубимце, сапун за тепихе, али и за многе друге намене.

Приредио: Бранислав Јарић