Божин Симић и Дража Михаиловић

Симић у овом исказу говори о поделама у односу на покрет отпора против нацистичке окупације, поделама које до сада нису познате широј јавности. Чини се да ни историчари нису сматрали битним разлике између америчких, британских и совјетских акција.

Божин је хтео да уједини све устанике

У аутобиографској белешци, коју је написао за нове власти после Другог светог рата, Божин Симић је забележио да је његова намера 1941. г. била да уједини „војску у отаџбини" и „партизанске" јединице. То му није дозвољено, као што ни у Првом светком рату није успео да постане вођа устанка у Србији због Солунског процеса. У белешци је написао да је пре Другог светског рата у Паризу упознао Тита:

„Да сам могао предвидети да ћу у Лондону постати заточеником, ја не бих ни ишао у Енглеску, већ бих из Турске отишао право у Југославију. Верујем, да бих Србијанце потпуно истргао из руку Драже Михајловића и привео бих партизанима на заједничку борбу. Утолико пре, што сам пред сам рат имао два састанка у Паризу са емигрантом и револуционаром Јосипом Брозом Титом. Кад сам по ослобођењу дошао у Југославију, многи Србијанци из свих крајева Србије рекли су ми да су тврдо веровали да ћу доћи у земљу, ако већ нисам ту."

Можда је ово Симић написао да би одобровољио нове власти. Међутим, о Титовим боравцима у Паризу и Шпанији постојала је завера ћутања. Живих сведока више нема.

„Амбасадор" код Де Гола

Као „утешну" награду Божин Симић је добио место представника Краљевске владе у француском Покрету отпора генерала Шарла Де Гола. Многи би, с пуним правом, били поносни на то. Тај указ потписао је југословенски краљ Петар II. Све док је Симовић био председник избегличке владе у Лондону, Симић је имао одређени „дипломатски утицајˮ:

„Пошто моја комбинација није успела да одем из Лондона у земљу, Симовић ми је предложио место нашег представника код Де Гола. Пристао сам, али пре тога сам успео да уговорим Симовића да опозове Гавриловића из Москве, а да на његово место пошаље Станоја Симића. У Лондону сам развио био велику акцију да се што пре отвори други фронт. По жељи Крипса, написао сам један подсетник за Други фронт који сам предао Крипсу и посредним путем послао у Вашингтон Рузвелту."

„Критичка запажања" о отварању другог савезничког фронта и могућој сарадњи „Англо-Американаца" са „квислинзима" слао је, како је он записао, преко „американског амбасадора Бидла у Вашингтон Рузвелтуˮ.

Црна и Бела рука ‒ сукоб без престанка

Према сачуваним документима у „дипломатском" досијеу, Божин Симић је на предлог председника Министарскога савета и министра иностраних послова Божидара Пурића пензионисан 31. децембра 1943.

Симић је био „црнорукац" и одлучио је да се повуче када је за министра војног у избегличкој влади постављен „белорукац" Петар Живковић:

„Чим је образована влада Мише Трифуновића са генералом Живковићем као министром војним, поднео сам демонстративно оставку у којој сам врло оштро напао Мишу Трифуновића и Милана Грола. Све ове три писмене преставке: ʼДруги фронтʼ, ʼИскрцавање у Северној Африциʼ и ʼМоја оставкаʼ предао сам Заки Поповићу за Архиву Министарства иностраних послова. Уверен сам да је Зака Поповић учинио своје дужности и да поменуте ствари налазе у Архиви Министарства."

О детаљима о којима је писао Симић постоји и белешка са карактеристиком коју је написао анонимни аутор, али о њој ће бити више речи у наредном наставку. О „досијеу" Божина Симића опширније можете прочитати у књизи „Масони и Сарајевски атентат".

Наравно, поред онога што је прећутао, занимљиво је виђење „другим очимаˮ, како су друге личности виделе догађаје и ситуације о којима је Симић оставио писани траг.