Историјски времеплов - на кафи код кнегиње Љубице

Посебно је занимљиво дочаран комплексан однос кнеза и кнегиње, те значајни догађаји у њиховом брачном животу.

Наташа Поповска и њена заменица Маријана посетиоце дочекују у српској грађанској ношњи. На глави носе свилену траку, такозвани береш. Везивање за прошлост остварено је и чином добродошлице, када „кнегиња" своје госте дочекује у диванхани, како се то иначе чинило у њено време.

Потом сви заједно обилазе и друге просторије Конака, у којима су собе намештене у оријенталном стилу. Кнегињина прича тада се базира на објашњавању обичаја из „њеног времена", начина становања, васпитавања деце, дворења мужа, одевања...

Посетиоци могу видети оригинални дрвени таван Конака, стубове, оџаклију, доламицу кнеза Милоша, кнегињине укоснице, чашу, кнежев чибук.

Представа „На кафи код кнегиње Љубице", промовисана је септембра 2009. године у Конаку кнегиње Љубице, у склопу „Дана европске баштине". Тако је први пут на нашим просторима представљена едукативна, а врло сугестивна форма монодраме у музеју, која до данас привлачи велико интересовање публике.

Драма се најчешће изводи у Конаку кнегиње Љубице, а била је укључена у бројне значајне градске манифестације, као што су „Ноћ музеја", „Дани европске баштине" и „Дани Београда". Извођена је, такође, у оквиру пројекта „Под крошњама топчидерског платана", који се у летњим месецима реализује испред Милошевог конака у Топчидеру.

Представа се изводи и на енглеском језику, чиме смо нашу историју приближили страним посетиоцима, који су чести гости.

Храброст и љубомора као судбина

То је, пре свега, прича о смелој и храброј кнегињи Љубици, једној од најцењенијих српских владарки 19. века. У монодрами се не крије да је кнез Милош имао љубави и ван брака. Кнегиња је убила љубавницу Петрију и то је надраматичнији део монодраме.

Милош је Петрију спасао од Турака у Хаџи Продановој буни, обукавши је у мушко одело; довео ју је затим да служи у његовој резиденцији, где је убрзо почела и да господари.

Родила му је ћерку и њена снага била би још већа да је родила мушко дете. Љубица није могла да обузда снагу своје љубоморе ‒ убила је Петрију, због чега ју је кнез осудио на смрт. Поштедео јој је живот зато што је била у другом стању, али крајња пресуда је била ‒ искључење из брачног живота.

Виђали су се само за време црквених и породичних празника. Љубица то није могла да поднесе па је на сабору код манастира Каленић пресрела Милоша са две пуне пушке и тражила да јој опрости или да је убије. Две доминантне особине, храброст и љубомора, одредиле су кнегињин живот.

Присност која се природно ствара између замишљеног лика кнегиње и посетилаца најуочљивија је када говори о тужном чину убиства. Њено кајање свакако не оправдава поступак, али ствара посебну атмосферу и буди саосећање посетилаца, уз неретке сузе.

Програм који је осмислила Наташа Поповска посетиоци могу погледати суботом у 11 сати и петком, у 17 сати, када га изводи њена замена, Маријана Кракер.

Скромна, али достојанствена

Детаљи о начину одевања и становања говоре о Љубичином карактеру, али и о скромном животу једне владарке. Кнегиња је живела скромно и повучено. Облачила се једноставно, нарочито првих неколико година брачног живота.

Носила је најпре одело какво носе жене богатијих људи у селу, с тим изузетком што је понекад, до 1820. године, а нарочито за време тешких и мучних дана Првог и Другог устанка, имала за појасом и по два пиштоља.

Касније, особито последњих десет година живота у Србији, Љубица је носила обично грађанско одело. Није волела раскош, нити је носила много накита, само бурму и сат са најтањим млетачким ланчићем.

После погибије брата Јована у борби код Пожаревца (1815), Љубица због жалости више није стављала минђуше. После смрти сина Милана (1839) дуго је носила црнину, и како је описује један странац ‒ са црном шамијом, расплетеном косом, и у црној везеној хаљини ‒ личила је више на какву калуђерицу него на владајућу кнегињу. Једини изузетак чинила би за време великих свечаности и весеља.

Сва места њеног становања била су намештена без велике раскоши. У Конаку у Београду имала је посебне одаје. Та соба била је застрта ћилимима, око зидова су били постављени ниски миндерлуци са јастуцима, а у два кута налазио се мало узвишенији миндерлук.

На једном од тих узвишенијих дивана обично је седела Љубица, а на оне ниже поседали би они који су код ње долазили. У соби није било ни столова ни столица. Више миндерлука биле су полице на којима је обично било поређано разно воће, најчешће јабуке. Кад би неког драгог звала да јој дође, она би му, по старом српском обичају, послала јабуку.