Неке птице имају апстрактно мишљење

У студији која је објављена у часопису "Природне комуникације", описано је да гавран посебно пази на своје тајно скровиште хране када зачује гласове других гавранова, иако њих нема у његовом видном пољу, али је рупица која му служи за осматрање околине отворена.

С друге стране, гавран који је субјект истраживања, не показујe такву забринутост док је отвор за вирење затворен, иако чује потпуно исте звукове из околине.

Бихевиорални сигнали и апстрактни концепт виђеног

Стиче се утисак да је реч о специфичном и мање важном открићу, а заправо је њиме бачено сасвим ново светло на теорију свести. Реч је о способности да се неко ментално стање, укључујући и садржај виђеног, путем апстрактне менталне претпоставке припише другим бићима као могућност.

Аутори ове студије су професор филозофије на Универзитету у Хјустону Камерон Брукнер и професори когнитивне биологије Универзитета у Бечу. Највећи број истраживања која се тичу теорије свести до сада је рађено са шимпанзама и другим врстама ближим човеку.

Према резултатима тих студија, животиње могу да схвате шта друге виде (посебно кад је у питању храна) само ако притом виде лице а посебно очи друге животиње, тј. ако добију одређену сигналну информацију из њеног погледа.

Већина истраживача сматра да су у питању читања површних сигнала и да не постоји стварно разумевање онога што друга животиња види или би могла да види. Већ дуго стоји отворено питање да ли иједно биће осим човека може претпоставити и појмити концепт виђеног без ослањања на бихевиоралне сигнале.

Зашто је гавран идеални субјект

Изабрани су гаврани као идеални субјекти истраживања јер, упркос еволуционој дистанци од људи, њихов друштвени живот пролази кроз фазе сличне оним карактеристичним за људе.

Код њих постоји социјална разноликост и флексибилност, баш као код људи. Зна се тачно ко је с ким добар, ко се с ким дружи, ко је непријатељ али је све то и променљиво. Гавранови су добри сарадници или другари али и јаки конкуренти. Они успостављају дугорочне моногамне везе. Стога су интересантни за проучавање друштвене когниције.

Способност да нађу и сачувају храну за њих je веома важна. Када примете да их неко посматра, понашају се другачије. Тада они ужурбано, али и мање успешно сакрију храну него када мисле да их нико не посматра.

Како је спроведен експеримент

За потребе истраживања коришћене су две собе између којих су постојали прозори које је било могуће отворити или прекрити, као и рупице за вирење и осматрање суседне просторије, које су такође могле бити отворене или затворене.

Гаврани су били претходно тренирани за коришћење ових отвора за посматрање и притом су осматрали експериментатора како прави своје тајно склониште у суседној соби. У завршној фази теста оба прозора су била прекривена засторима али су отвори за вирење били откривени.

Прикривена особа је пуштала звуке, налик гаврану конкуренту, али и звуке других птица којих ту, заправо, није било. Гавранови-субјекти и даље су се трудили да сакрију храну као да их и даље неко посматра.

То показује да они имају способност уопштавања, на основу својих претходних искустава. Они претпостављају да би њихови суседи можда могли кроз ту рупицу да открију њихово тајно скровиште за храну. Дакле, они имају претпостављени концепт виђења приписан евентуалном другом бићу, и та апстрактна претпоставка превазилази обично закључивање на основу сигнала.

Утицај анализе понашања гаврана на људску самоперцепцију

Тумачење резултата овог експеримента обично захтева додатне информације о разлозима због којих су баш гаврани подобни субјекти кад је реч о истраживању друштвене когниције. Резултат овог експеримента представља, по речима професора Брукнера, значајан допринос теорији свести и апстрактног мишљења. Извесно је и да ће променити људску самоперцепцију и доживљај јединствености.

Следећи научни кораци усмерени су на потрагу за свим оним животињским врстама које би могле исказати способност апстракције у тесту с отворима за вирење, укључујући и људе, јер ми заправо не знамо тачно у ком периоду нашег детињства се први пут исказује ова способност.

Брукнер закључује да тиме што полако употпуњујемо слику еволуције важним детаљима, стижемо све ближе одговору на питање шта је то што људски ум чини заиста јединственим.