Како донети одлуку?

Одлуке се разликују по важности, позитивним и негативним ефектима које могу да проузрокују и многим другим параметрима. Зато није сваку одлуку подједнако лако донети.

Психолог Каја Остојић каже да приликом одлучивања неки од нас увек добро промишљају и вагају до бесконачности, док други одлуке доносе аутоматски, интуитивно и брзо:  „То је више питање за психологију личности него за психологију теорије одлучивања. Да ли то има везе са неким цртама личности? Има начелно. Има везе са анксиозношћу, неуротицизмом, руминацијом. То је појам који значи преживање - не физичко преживање, него ментално. Значи, урадимо нешто и онда размишљамо опсесивно и дуго, бринући при том о томе шта смо урадили или шта смо одлучили".

Публициста Воја Антонић наводи да неко врло лако доноси одлуке, неко тешко; има оних који уопште не умеју да донесу одлуку, други очекују да им се одлука сугерише, а постоје и они који очекују да им други дају савет па да ураде баш супротно: „Доношење одлука било би много лакше када не би било толико душебрижника који нам непрестано сугеришу које одлуке да доносимо. Кад кажем душебрижника - покушавам да будем ироничан, јер то су углавном људи који нас штелују да доносимо одлуке какве њима одговарају. Ако заиста желите некоме да помогнете, онако несебично, боље би било да му допустите да сам донесе ту одлуку, а не да је донесете уместо њега. То је права помоћ ".

Др Каја Остојић тврди да грешимо ако мислимо да нам психологија као наука може помоћи да донсемо праве одлуке:  „Психолошка теорија одлучивања, коју психологија дели са математиком и економијом, заправо се не бави тиме шта је исправна одлука, а шта не. Она проучава однос околине и нашег когнитивног система. Когнитивни систем обликује параметре околине, а они заузврат предвиђају шта ћемо ми одлучити. Тако да, ако креирамо околину одређене структуре, ми можемо да предвидимо шта ће људи одлучити. Не можемо да им кажемо да је то најбоље за њих, али можемо да их, условно речено и не баш лепо, натерамо да одлуче оно што ми желимо".

Нема тачног рецепта

Воја Антонић тврди да нам се одлуке углавном сугеришу и врло често „суптилно" намећу, а при том посебан акценат ставља на рекламе:  „Ако гледате рекламе, њихова порука обично гласи  ʼбудите своји и купите то и тоʼ - што у преводу значи - будите своји па урадите оно што вам ми кажемо".

"Врло често нам се подмеће нешто што се зове ʼлажна дилемаʼ. То значи да нам се нуде две опције од којих нам се ниједна не свиђа, а нама не пада на памет да увек постоји и нека трећа. Рецепт или научна формула за доношење праве одлуке не постоји, али оно што нам наука може понудити јесте научни начин размишљања", објашњава Антонић.

Тај начин размишљања, врло поједностављено речено, своди се на то да сваку тврдњу треба доказати. Значи, ако одлуке доносимо на основу неких претпоставки, треба да размислимо колико су оне доказане и веродостојне,  колико смо тек само умислили нешто, и доносимо одлуку на основу неких предубеђења, а колико је то заправо доказано. То би био некакав научни начин размишљања и он често може да помогне у животу при доношењу важних одлука -саветуу стручњаци.