Како мислити време

„На Западу се често поставља питање шта је време. Као основни одговор, филозофи дају оно што је рекао још Свети Августин: Када ме питате шта је време, ја знам. Ако ме питате да објасним, не знам.

У том смислу скренуо бих пажњу на чињеницу да иако је могуће дефинисати време, постоје приче које га дефинишу и говоре како је оно представљано.

И ови модели представљања времена на крају су они који дефинишу културе, цивилизације и идентитете.

Историја историје у овим представљањима учи нас да су се она мењала с временом и још да су она раздвојила цивилизације на западњачку и источњачку цивилизацију.

Али унутар сваке цивилизације можемо разликовати етапе самог представљања времена.

Будући да немам времена да говорим о овим представљањима времена, покушаћу фигуративно да сажмем идеју и рећи да се време може представити као круг или као линија.

Кад боље размислимо, ова чињеница указује на то да су ово два најчешћа модела за представљање времена. Ако и постоји изражавање свих времена кроз историју, оно је резултат комбиновања круга и линије.

Будући да је тако и у западњачкој култури, не кажем у архаичним цивилизацијама него у самој Грчкој и у Риму, начин како су ове културе покушавале да се поставе у односу на прошлост, садашњост и будућност, то су на крају урадиле под знаком круга.

Онда се питамо када се појавила праволинијска представа времена – и моја теза је да је за то био пресудан утицај јудео-хришћанске религије.

И да се не враћамо далеко у прошлост, да објасним зашто је оправдано прихватање трансценденталног бога као ствараоца света, ствараоца човека, који се човеку открио непобитном историјском чињеницом и који је обећао спасење не у историји него изван историје, завршило стварањем претпоставки да касније, западњачка култура, повезана економским и друштвеним променама, пре свега у освит модерног времена, почне да консолидује представљање линеарног, самодовољног и прогресивног времена.

У осамнаестом, деветнаестом и двадесетом веку, ова визија се није потпуно угасила у односу на позивање на круг; довољно је видети како сељаци настоје да разумеју и означе време, на крају је ипак скрајнута.

Она ће обележити научно-индустријску цивилизацију, обележиће антрополошки оптимизам у коме ће се човек сматрати новим Прометејом на земљи који ће својим деловањем у историји успети да разуме шта покреће историју и који ће захваљујући том разумевању коначно моћи да је промени.

Када италијански мислилац Вико каже да људи стварају историју, он је тиме потврдио овај нови антропоцентризам који неминовно садржи перспективе времена.

Док у претходним представљањима будућност више није била повратак прошлости и онога што се већ догодило, у новим представљањима времена, будућност је нешто што ће доћи, иако је важно разумети прошлост да би се боље разумела садашњост и променила будућност.

Веровало се да би познавањем еволуције друштва човек могао досећи сазнања и тако постати власник и творац сопствене судбине.

Чињеница је да идеје које су мењале свет са социјалне тачке гледишта, са индустријске тачке гледишта и са тачке гледишта промене обичаја, нису биле случајне, већ су се промене догодиле под идејом револуције.

Ако добро размислимо, идеја револуције има супротно значење од онога које јој ми данас приписујемо. У буквалном смислу речи, револуција значи повратак на почетну тачку.

Истина је да је европско модерно доба док је грађено под знаком линеарног времена елитистички вођено коришћењем речи револуција, али тако да је њено (револуције?) значење већ дијаметрално супротно.

Револуција је оно што доноси новину и даје један квалитативан скок у самој историји.

Ово су основне претпоставке овог историјског оптимизма који је карактерисао идеологије – било либералне било социјалистичке, било утопијске, само реформистичке или прагматичне. Али истина је да смо дошли до савременог доба где је овај начин представљања времена, које ће у основи испричати, размотрити и осмислити велики мислиоци, које данас зовемо великим мета-нарацијама времена, ушао у кризу, чак и зато што ће ова модерна визија времена при постављању антропоцентричне основе, при истицању улоге људског искуства у трансформацији света, бити узрок стварања непрекидне напетости између враћања прошлости и убрзања појаве онога што се сматра или се сматрало неизбежношћу будућности.

Због тога су савремене цивилизације у суштини цивилизације критичког духа и кризе.

Ово су цивилизације које су са историјом направиле избор, које су направле избор са убрзањем саме историје.

Када је Карл Маркс, знам да га данас мало цитирају, тврдио да је покретач историје класна борба, он је призвао ову идеју, коју је због других циљева делио са осталим мислиоцима, као идеју према којој људско искуство може убрзати историју.

И није случајно што се у језику теоретичара историје често јављају метафоре, сада већ директно извучене из научне или техничке цивилизације, као на пример када се осмишљава или обликује идеја према којој је историја самодовољна и може се сама покретати, она је као аутомобил са мотором који човек не само да може да вози него и да га пуни и убрзава.

У савременом добу овај модел је ушао у кризу. Разлози за то су идеологије подређене овим представама о историји, јер је доминантна цивилизација много више заинтересована да створи илузију саморепродукције система до којег се стигло него да стварно тражи или дода ново, старо-новом.

С обзиром на то, ја данас дефинишем садашњост са две, три основне идеје којима бих завршио своје излагање.

Док је свако циклично исказивање веома изразито, линеарно исказивање прати редослед претходног и оног што следи, где постоји функционална дијалектика између прошлости, садашњости и будућности, и та чињеница доводи до тога да то буду друштва памћења, где се питање призивања памћења поставља пре саме садашњости, односно претвара памћење у традицију као код друштава која су циклично исказивала време, или се поново измишља памћење да би остало у функцији промене будућности, што је давало велики значај памћењу.

Данас неки заговарају, ја сматрам с извесном упорношћу, да су савремена друштва више херметична друштва, што значи да су то друштва у којима се подстичу искуство времена и очекивања у односу на време, према коме оно што је важно у основи јесте живот у садашњости, што називамо презентизам, као да је време сведено на димензију тренутка и да није неопходно (потребно) да и даље постављамо питање одакле долазимо, где смо и куда желимо да идемо.

Коначно, као да живимо у некој празнини односно на непостојећем месту и у непостојећем времену, и да се тражење аутентичности постојања конкретизује не живећи у реалној садашњости, и реална садашњост која се живи у аутентичности коју смо открили у нама самима, значи да знамо да не можемо знати ко смо а да не знамо и немамо памћење ко смо и да немамо очекивања од будућности односно да знамо да субјективно не можемо живети у илузији да овај тренутак може бити вечан, и знајући ово, ја веома сумњам и доводим у питање контекст и покушавам да разбијем илузију да се непрекидно може живети у реалном времену.

Живети у реалној садашњости различито је од живљења у реалном времену, јер заблуда и илузија која нам је данас створена глобализацијом друштва, пре свега због могуће лакоће комуницирања која нема граница, може створити привид да се човек, коначно, не налази у свом простору и у свом времену, и да не постоји на одређеном месту зато што може у мислима и привидно бити на свим местима.

Колико ја знам, једина целина коју је човек створио и која може истовремено бити на свим местима јесте бог.

Ако човек себе сматра богом на Земљи, убија себе као човека и поново даје континуитет самој смрти бога.

С обзиром на то, човек, појединац, групе и нације никада неће моћи да изграде идентитет, никада неће моћи да реконструишу, да додају идентитет сопственом идентитету уколико немају сећање, уколико немају памћење.

Говорим о памћењима, памћењима у множини, јер у основи ови идентитети нису дефинтивно утврђено достигнуће.

Идентитет има чврсто језгро, које дефинише наше осећање припадности, често и према избору, али данас у друштвима која су динамичнија, више номадска, данас нас и саме политичке промене коначно чине грађанима различитих домовина, било да је то локална домовина, регионална, чак и национална, па чак и транснационална – као што је случај са мном – ја сам Португалац а исто тако грађанин Европе – коначно доводи до тога да сваки идентитет буде суживот, коегзистенција разних памћења, али која се у сваком појединцу не налазе као збир већ су организована снагом осећања припадности којом се у одређеном тренутку интимније и континуирано осећамо повезаним.

И зато ово језгро, на крају крајева, уједињује многострука осећања припадности, а и због тога што је идентитет тај који допушта да једна личност буде прихваћена као појединац будући да је саздана од памћења које не можемо избрисати.

Рекао бих да нас овај идентитет увек прати као што се прашина лепи за наше ципеле у сталном ходу који је наш живот."

С португалског превела Соња Асановић Тодоровић

Интервју са проф. др Фернандом Катрогом водила уредница Ивана Ковачевић