Контроверзе око „тамифлуа“

Владе широм света потрошиле су на милијарде долара стварајући залихе лека „тамифлу“ (или „оселтамивира“, како гласи генерички назив) у циљу превенције тежег облика грипа, уколико се такав појави. Научници су већ тада покренули дебату да ли је овај лек уопште од користи. Али, сада је тим истраживача подржан од стране компаније која производи „тамифлу“ прегледао постојећа клиничка испитивања лека, и закључио да смањује период трајања болести и потребу за болничким лечењем. Тиме је покренут нови круг расправе.

Ова реакција произвођача постала је окосница кампање дела научне заједнице који заговара већу доступност података о клиничким испитивањима. Међу њима најгласнија је група Кокрен, која ради медицинске осврте за часопис British Medical Journal. Они сматрају да је фармацеутска индустрија приказала нереалне резултате клиничких истраживања како би представила своје лекове кориснијим него што у ствари јесу, и да је поменути случај пример тога. Док су други научници мишљења да критика групе Кокрен објављена у БМЈ некоректно умањује предности овог лека.

Међутим, шта поручује истраживање објављено у часопису Лансет, које се заснива на подацима пацијената које је компанија „Рош“ дала на увид. Компанија је обезбедила и део средстава за истраживање, али, како истичу аутори, даље није била укључена у рад групе.

Тим вођен епидемиологом Арнолдом Монтом са Универзитета Мичиген прегледао је податке девет клиничких испитивања, која са обуватила 4.328 учесника. Људи који су примали плацебо – супстанцу са потпуно неутралним дејством која се даје приликом испитивања неког новог фармаколошког препарата – изјавили су да су симптоми инфуленце прошли за нешто више од пет дана у просеку, док су се они којима је терапија била „тамифлу“ осећали боље већ након четири дана.

Тим је такође нашао да је међу онима који су били заражени инфлуенца вирусом, „тамифлу“ смањио ризик од хоспитализације за 63 одсто.

Овај резултат ипак звучи познато, анализа групе Кокрен, објављена у БМЈ прошле године, сакупила је податке неколико испитивања. Та студија, која је такође поредила „тамифлу“ са плацебо, показала је да је лек смањио трајање симптома са седам дана на 6,3 дана, или за око 17 сати у просеку. Али, смањење ризика од хоспитализације није нађено.

Оба тима су нашла значајне контраиндикације на лек, као што су мучнина и повраћање. Тим часописа Лансет закључује да лек има предности, али да ли оне претежу у односу на нежељена дејства јесте нешто о чему треба озбиљно да се размишља.

Извештаји у медијима истичу да студија часописа British Medical Journal приказује лек бескорисним, цитирајући коаутора Карла Хенегана, директора Центра за медицину засновану на доказима при Универзитету Оксфорд, који каже да је новац потрошен на залихе лека у ствари „бачен новац“. Док је у самој студији наведено да резултати „дају разлог за преиспитивање идеје о стварању залиха оселтамивира... и његове примене као лека у борби против инфлуенце“.

Да ли је најновија студија заиста независна?

То зависи од тога коме верујете. Том Џеферсон, члан Кокрен групе и коаутор метаанализе часописа British Medical Journal, каже да студију објављену у Лансету треба посматрати у светлу чињенице да је урађена уз помоћ средстава компаније „Рош“ и да су неки од аутора повезани са фармацеутском индустријом. Наиме, два од четири аутора су прихватила новац од компаније одвојено од студије, а један од њих је уједно члан одбора америчког фармацеутског гиганта "Gilead Sciences" са седиштем у Фостер Ситију у Калифорнији, који је креирао „тамифлу“, и уступио линценцу компанији „Рош“. „Ти аутори нису неутрални“, тврди Џеферсон.

Стјуарт Покок, статистичар медицине, професор у Лондонској школи за хигијену и тропске болести и један од аутора рада објављеног у Лансету у томе се не слаже. Он наглашава да компанија „Рош“ ни у једном смислу није учествовала у изради студије, и да то што неки од коаутора имају везе са фармацеутском индустријом не умањује њихово искуство које је пресудно за добру науку. „Студији су потребни коаутори стручњаци, добри познаваоци инфлуенце. Јавља се велика опасност да независност постане незнање, уколико се превише инсистира на томе“, додаје Покок.

Куда сада?

Џеферсон каже да рад објављен у Лансету не доноси ништа ново науци и о леку „тамифлу“. „Оно што су тамо рекли већ је речено“, подвлачи он. На другој страни, Покок напомиње да је њихова студија прва у којој су коришћени „комплетни подаци“ испитивања, тако да би требало „увелико да ублажи било какву несигурност“ у вези са ризицима и предностима лека. И да је сада на креаторима здравствених политика да одлуче како ће резултати истраживања да употпуне регулативу.

Покок такође напомиње да „постоји тенденција једног антагонистичког аранжмана који се развија између, с једне стране, фрамацеутских компанија које желе да помовишу своје лекове, а с друге, екстремних активиста који теже категоричној тврдњи да је било шта што ове компаније пронађу бесмислено“. Међутим, у стварности, објективни докази се налазе између ова два екстрема.