Три деценије СМС-а, историја пуна „бипова“

Нил Папворт је, док је радио за сада несталу компанију за ИТ услуге Сема Груп Телекомс, био део тима који је развијао "срвисни центар за кратке поруке" (СМСЦ) за британску телекомуникациону компанију Водафон.

У то време, Сема Груп се надала да ће те кратке поруке користити као услугу пејџинга.

Након што је Папворт инсталирао систем на локацији западно од Лондона, сео је за компјутерски терминал и послао једноставну поруку на мобилни телефон Ричарда Џарвиса, директора Водафона, који је био на празничној забави.

„Уопште се није чинило важним“, рекао је Папворт касније. За њега је то било само да обави посао и да се увери да софтвер који су развијали годину дана ради.

Убрзо након слања првог СМС-а Папворт је примио позив са божићне забаве, што је значило да је софтвер радио. Тадашњи мобилни телефони још увек нису могли да шаљу повратне поруке.

Годину дана после тога, Нокиа је направила први мобилни телефон са СМС функцијом, али поруке (ограничене на 160 карактера због ограничења пропусног опсега) могле су да се шаљу само унутар исте мобилне мреже. Слање поруке у другу мрежу омогућено је тек 1999. године.

Само три године касније преко 250 милијарди кратких текстуалних порука је послато широм света. Данас само Американци шаљу преко два трилиона таквих порука годишње, а четири од пет власника мобилних телефона редовно шаљу поруке. 

Као популарно средство комуникације СМС је процветао увођењем Т9 система предиктивног слања порука и припејд планова, који првобитно није наплаћивао текстове и био је привлачан младима.

Због ограничења од 160 знакова, као и незграпне природе куцања помоћу нумеричке тастатуре, читав сленг је настао преко СМС-а и проширио путем интернета.