Да ли сањамо црно-беле или снове у боји

Многи би могли бити изненађени кад сазнају да је ово заправо питање о којем се научници дуго не слажу. Савремена истраживања показују да телевизија и филмови имају велики утицај на то како доживљавамо снове и колико тога из њих можемо да запамтимо кад се пробудимо.

„Пошто смо навикли на медије у боји, мислимо да су снови слични гледању филма или нечега на Јутјубу. Ти садржаји су у боји, па претпостављамо да су и снови такви“, рекао је Ерик Швицгебел, професор филозофије на Универзитету Калифорније у Риверсајду за Лајв сајенс.

Али то није увек било тако. До 60-их година, истраживачи су сматрали да људи углавном сањају црно-бело, а анкете су подржавале ту претпоставку. У једној мањој студији из 1942. године, спроведеној на 277 студената, чак 70,7 одсто испитаника је изјавило да ретко или никада не види боје у сновима. Скоро 60 година касније, Швицгебел је поставио иста питања групи од 124 студента и резултати су се драстично променили. У новијем истраживању, мање од 20 одсто студената је рекло да ретко или никада не сања у боји.

Сличне резултате дале су и новије студије. Истраживачи су уочили занимљив образац – људи рођени пре појаве телевизије и филмова у боји много чешће су извештавали да сањају монохроматске (црно-беле) снове од оних рођених касније. То указује да начин на који тумачимо своје снове зависи и од врста медија које конзумирамо.

Наравно, забава није једини фактор. Много тога што памтимо из својих ноћних снова зависи од тачности сећања и од тога који нам се детаљи највише урежу у свест.

„Снови су дефинисани као субјективна искуства током сна, а једини начин да им приступимо јесте ако их особа запамти након буђења. Главно питање је: Колико сте заправо добри у присећању?“, рекао је Михаил Шредл, директор лабораторије за проучавање сна у Централном институту за ментално здравље у Немачкој.

Као и у будном стању, боје предмета могу лако бити заборављене ако су очекиване. На пример, жута банана у сну вероватно неће оставити посебан утисак.

„Не размишљате о томе, и тешко је запамтити. Али ако се у сну појави неонско ружичаста банана, то би вероватно остало у сећању“, рекао је Шредл.

Поред тога, ако одређена боја има лично значење за особу, већа је вероватноћа да ће је запамтити.

„Ако боја има специфично значење за особу у њеном свакодневном животу, онда та боја може указивати на нешто. Није ствар у самој боји, већ у томе како она утиче на особу“, додао је Шредл.

Међутим, Швицгебел сматра да је питање да ли сањамо у боји или црно-бело можда погрешно постављено. Када замишљамо сцену у којој боје нису важне, ментална слика не мора бити ни црно-бела ни у боји. Може бити замагљена и неодређена.

Могуће је и да оно чега се сећамо ујутру није потпуно исто као слика коју смо имали док смо сањали, већ да је више обликовано претпоставкама него стварним сећањем.

Снови, како каже, можда нису толико визуелни и филмски као што мислимо. Уместо тога, могуће је да наша медијска култура обликује начин на који их памтимо.

„Многи људи не могу да појме шта би значило да искуство сна није ни у боји ни црно-бело“, закључио је он.