Милано – град који су изабрали супербогаташи, а шта је са „обичним“ становницима

Нову „златну миграцију" ка главном граду Ломбардије подстакао је и "flat tax" (паушални порез) који је увео премијер Матео Ренци 2014. године. Цифра од 100.000 евра годишње (касније повећана на 200.000) за стране приходе оних који се преселе у Италију, плус 25.000 евра за сваког члана породице. Снажан порески подстицај осмишљен да привуче капитал на који је Милано реаговао као ученик за пример.

Пореска престоница милионера

У 2024. години, према проценама сектора, око 2.200 особа са ултра високом нето вредношћу изабрало је Италију као нову пореску дестинацију. Од тога се најмање половина настанила у Милану. То заправо и није изненађење. Милано је добро повезан са остатком земље и Европом, поседује софистицирано тржиште некретнина, висок квалитет живота (за оне који то могу себи да приуште) и стратешку позицију у центру тзв. „Плаве банане“, економског појаса који се протеже од Ђенове до Лондона, преко Цириха, Франкфурта и Брисела.

Према  "Henley & Partners"-у, у граду данас живи 115.000 милионера, што је пораст од 45 одсто у последњих десет година. Милано је трећи град у Европи по броју ултра богатих појединаца, одмах иза Лондона и Париза. Такође је 11. на светској листи. Број милијардера износи 17, док БДП града, са 228 милијарди евра, сврстава Милано међу четири водеће европске метрополе, одмах иза Париза, Мадрида и Даблина.

Паушални порези неједнакости: Милано је град са две брзине

Иза успеха Милана крије се трансформација која забрињава многе. Растуће присуство супербогаташа дубоко мења урбану и друштвену структуру. На то упозорава, између осталих, и градска одборница странке Еуропа Верде, Франческа Kукјара, која је 30. јуна ову тему изнела у градској скупштини у Палати Марино.

„Паушални порез за супербогате је привилегија која производи колатералне ефекте за град. UHNWI  често не инвестирају директно у локалну заједницу, не отварају нова радна места нити доприносе производној структури. Уместо тога, подстичу луксузну потрошњу, што доводи до тога да улице попут Монте Наполеоне постају недоступне чак и онима са добрим примањима. Платити 200.000 евра некоме ко има десетине милиона је као да купиш две бомбоне“, иронично примећује Kукјара.

Бум некретнина за одабране

Феномен има опипљиве последице. Тржиште некретнина је експлодирало, покренуто потражњом која далеко превазилази понуду у најексклузивнијим зонама. Појавио се чак и нови поп-поджанр – „инфлуенсери некретнина“ који промовишу снове о луксузним пентхаусима. У међувремену, читави квартови постају недоступни за „обично“ становништво, које се све више потискује ка периферији.

Ризик је стварање града са два лица: Милана прве класе, пуног бутика, луксузних резиденција и међународног стила живота и Милана друге класе, где се грађани боре са неконтролисаним киријама, недостатком приступачних станова и преоптерећеним јавним услугама. Kао што се већ догодило у Женеви или неким деловима Лондона, разлика прети да постане структурна.

Предлог: реинвестирати паушални порез

Kако би се супротставила овом тренду, Kукјара предлаже конкретно решење: да се најмање 50 одсто прихода од паушалних пореза усмери општинама у којима богаташи живе. У случају Милана, то би значило око 130 милиона евра годишње, које би се могле инвестирати у јавну станоградњу, субвенције за станарину, културне просторе и доступне услуге.

„На овај начин", објашњава одборница, „Град би барем делимично могао да се избори са неједнакостима које долазак супербогаташа ствара.“ Идеја која већ наилази на одјек и у другим градовима, и која би могла да трансформише италијански порески систем у праведнији инструмент прерасподеле.

Национални изазов, не само милански

Ипак, проблем није само у Милану. Супербогати бирају и друге италијанске градове, користећи исте пореске олакшице. Ово је питање које се тиче целе Италије и које захтева промишљање на националном нивоу.

Друге земље, попут Велике Британије и Португалије, већ су почеле да ограничавају превише попустљиве пореске политике према богатим странцима. Италија ће морати да одлучи хоће ли ићи тим путем, или ће наставити да користи "Flat tax" као средство привлачења, можда уз корективне мере за ублажавање друштвених последица.

Kаква будућност чека Милано?

Завршно питање је и најважније: може ли Милано заиста себи да приушти да постане све ексклузивнији? Или ризикује да се претвори у град који служи само потребама неколицине, губећи свој друштвени и културни баланс?

„Привлачење супербогатих", упозорава Kукјара „прети да постане луксуз који град више не може да приушти." Непријатна, али неопходна рефлексија. Јер град заиста живи само ако је инклузиван. А Милано будућности мора одлучити жели ли бити луксузни излог или дом за све.