Шта можете да кажете саговорнику који не скида поглед са мобилног телефона

Када саговорник не скида поглед са телефона, осећамо се као да нисмо важни и да је оно што гледа важније од нас. То наравно негативно утиче на наше пријатељске, родбинске и партнерске везе.

Ево шта можете да кажете када особа са којом покушавате да разговарате не жели да се одвоји од телефона:

„Имам групно ћаскање које је тренутно врло напето, али бих радије разговарала са тобом без ометања. Можемо ли да склонимо телефоне у торбе?“

Постоји анегдота да је група другарица отишла на вечеру и ставила своје телефоне на средину стола. Прва која посегне за својим уређајем морала је да плати рачун.

Међутим, не мора да се уноси финансијски аспект у целу причу. Уместо тога, предложите да сви оставите своје телефоне негде ван видокруга.

Оваква фраза не делује оптужујуће и представља суптилно решење да се пренесе порука: Хеј, сви имамо обавезе на телефонима, али сад желим да разговарамо нас двоје.

„Је ли све у реду?“

Ово питање дозвољава могућност да постоји хитан случај – док имплицира да би, ако га нема, било боље спустити телефон. Можда делује помало конфронтационо, али је боље него да се одсечно опомене саговорник да одложи телефон.

На овај начин оставља се могућност да се можда стварно дешава нешто важно.

„Има ли нешто занимљиво што можеш да поделиш са мном?“

Ово је начин да се неко натера да прича о томе шта прати на телефону – и, као резултат тога, да подигне поглед са поменутог уређаја. Понекад је то само размена порука са неким другим, али с времена на време, дешава се да саговорник подели са вама то што прати, попут: 'Погледај овај стварно смешан видео' или 'Ево ове забавне слике коју ми је неко послао'.

У сваком случају, идеја је да их поново увучемо у разговор уживо.

„Да ли је сада добар тренутак за разговор или да се вратим када завршиш?“

Овај приступ је директан, али и даље пун поштовања. Скреће пажњу на чињеницу да је друга особа очигледно ометена, без икаквих захтева од ње. То саговорнику даје аутономију, а истовремено поштује наше сопствене потребе. Често је довољно да обавестите свог саговорника да освести чињеницу да није потпуно присутан да би се подстакло ресетовање.

„Недостајеш ми када стално гледаш у телефон.“

Говорити некоме да ти недостаје долази из рањивости, а не из намере да га оптужите – и готово сигурно ће то дотаћи срце вашег пријатеља. Изражавате да телефон ствара дистанцу и да желите везу, поред тога, подстиче емпатију.

Већина људи не схвата како њихово коришћење екрана утиче на друге док им се на то нежно не укаже. Трик је да се то каже топло, искрено, тако да се осећа као емоционални подстицај, а не као осећај кривице.

„Можемо ли да направимо паузу од 10 минута без телефона? Заиста желим да се макар мало испричамо.“

Замолити некога да склони телефон на тако кратко време је реалистично – то је веома изводљива пауза. Не тражите да се заувек искључи, већ позивате на заједнички тренутак. Обично смо склонији да прихватимо када постоји јасна временска граница и добар разлог.

Поред тога, то је сарадња, скоро као да предлажете тимски изазов.

„Ови тренуци са тобом ми заиста много значе.“

Ако сте на вечери са пријатељима или проводите квалитетно време са чланом породице кога не виђате често, размислите о томе да скренете пажњу на значај тог тренутка.

Можете чак и да додате: „Чини ми се да смо пропустили много драгоцених тренутака због телефона“. То може бити веома моћно и може да доведе до значајних побољшања у квалитету односа.

„Приметио сам да када смо заједно, ти углавном пратиш Тик-ток, чини ми се као да ме игноришеш.“

Скретање пажње на то како се осећате због начина на који саговорник користи телефон може бити ефикасније од „провокативних“ коментара, потут: „Увек си на Тик-току! Не мариш за мене!“

Међутим, истицање сопствених осећања може посејати семе које ће подстаћи саговорника да преиспита своје навике. Најважније је приступити томе са позиције да не осуђујете саговорника и да нагласите да не желите да га малтретирате.