Прича о Београду са душом, прича о чувању сопственог идентитета кроз очување наслеђа и културе сећања

Стан Душана Јовановића је прави мали музеј и то не обичан. Овде предмети причају топле породичне приче – о шарму старог Београда, о породичној традицији дугој 200 година и неким дивним људима који су за собом оставили траг и ушетали у вечност захваљујући свом потомку.

„Живим у амбијенту у коме сам одрастао и кроз тај амбијент и свему што се у њему налази, ја имам сећање на сваку појединачну особу која је била део мог живота и формирала га у оквиру породице и мени је то веома важно. Не придајем тај значај самим предметима и њиховој вредности, колико томе шта они мени значе у том неком, личном смислу“, наводи Душан Јовановић.

„Предмет који се налази овде, један табернакл из 18. века који је припадао мојој чукунбаби, један је од предмета који заиста има причу из далеке прошлости", додаје Јовановић.

„Бака са мамине стране, доктор Братислава Пешић Ковачевић, била је једна права београдска дама, иначе је била лекар, гинеколог. Била је прва генерација студената Медицинског факултета у Београду, заједно са мојим дедом, др Ђорђем Пешићем. Имала је заиста једну импозантну колекцију шешира, тако да ту има интересантних комада који су били актуелни у том периоду.“

Јовановић додаје да су сатови такође били нешто што је његова бака много волела, јер је њен деда био часовничар, тако да и не зна тачан бој сатова који има у свом дому.

Материјално наслеђе је само један део, јер и саме приче о животу предака обликују наш садашњи живот и дају му смисао.

„Један мој чукундеда са очеве стране био је Стојко Јанковић Чукар, угледни Београђанин који је на различите начине стекао свој иметак. Имао је ћерке које је добро обезбедио, али је главни иметак оставио свом народу. То је огромно земљиште на територији старе Чукарице, која се заправо по њему и зове“, напомиње Јовановић.

Крајем 19. и почетком 20. века, Јовановићеви преци, деда Светолик Јовановић, живео је у кући свога оца Стевана Јовановића Шишка на углу Теразија и Булевара краља Александра, где се налазила чувена кафана „Шишко“, по којој је цео тај крај прозван „Шишково ћоше“. Та кућа је у склопу урбанизације срушена 1937. године и подигнута је зграда у којој се данас налази Позориште на Теразијама.

Прича Душана Јовановића није само прича о чувању старих фотографија, предмета, модних детаља и стилског намештаја. Ово је прича о успоменама и поштовању породице, прича о чувању сопственог идентитета кроз очување наслеђа и културе сећања.

Ово је, уједно и прича о Београду са душом, који, захваљујући људима попут Душана Јовановића, још увек постоји.