Габор Мате за РТС: Лоше понашање потиче из дубоке боли

Мате је добитник награде „Хуберт Еванс“ за књижевну публицистику. Књиге су му преведене на више од тридесет језика, а за револуционарни медицински рад одликован је и Орденом Канаде. Наредних дана имаће предавања и радионице широм региона.

Тврдите да људи данас живе у свету у којем има много мање конекција него раније. Зар не живимо у времену технолошке револуције у којој човек може да се повеже са било ким на свету?

– То јесте веза, али површна. Пријатељи на Фејсбуку нису прави пријатељи, то нису људи које заиста познајете, већ сте створили извесну слику о њима. Дакле, таква повезаност не долази из срца, то није права веза и прави однос. На Западу влада епидемија усамљености. Све више људи је изоловано и усамљено упркос повезаности коју нам технологија омогућава.

Један од основних узрока трауме видите у томе што морамо да потискујемо аутентичност, да се трудимо да будемо оно што нисмо. На прве знаке трауме због тога указује нам и тело. Али, у каквом бисмо свету живели када би свако без икакве контроле испољавао све карактеристике личности, и добре и лоше?

– Изгледа да живимо у веома искреном свету. Сматрам да не постоје лоше особине. Људи заправо искусе извесну бол и онда лоше ствари изађу на видело, тако се носе са осећањима. Примера ради, вршњачко насиље. Зашто деца то раде? Зато што желе да осете да су важна. А зашто? Зато што то тренутно не осећају, јер њихови родитељи нису умели да их прихвате такву каква су. Лоше понашање потиче из дубоке боли. Моја мисија је управо да откријем основни узрок.

По Вашем мишљењу, данашње цивилизовано друштво негира основне потребе сваког живог бића, још од најранијег доба. Сви родитељи некад су добили савет „не навикавајте дете на руке“. Какве су последице тога?

– Пробајте да кажете мајци орангутанки да не узме младунче када је узнемирено. Кажите мачки да игнорише мачиће. Видећете шта је мајчин бес. Дете се мора држати у рукама. Додири су изузетно важни за развој мозга и здравих емоција. Држање детета у рукама је важно колико и храњење. Како се осећате ви, као одрасла особа, када вам је потребно да вас неко загрли и подржи, а нико то не уради? Осећате се ужасно. Замислите како се тек беба осећа. Значи, бебе само траже оно што им је потребно.

А старија деца?

– Бебе врло директно изражавају потребе, старија деца не толико... Али родитељима говорим да се не усредсређују само на понашање детета, већ да покушају да схвате шта лежи испод тога. Јер испод такозваног лошег понашања и агресије често леже неиспуњене емотивне потребе. Покушајте да схватите тај скривени језик. Зато сам и написао неке од књига, како бих га дешифровао.

Цела та идеја дисциплиновања, то је приморавање детета да се понаша на одређени начин. Та реч постоји и у српском. Откуд та реч потиче? Од грчке речи. А шта значи реч „disciple“? Исус је имао следбенике који су га пратили. То су радили зато што су га волели, а и он је волео њих. Ако желите да вас деца следе и да буду дисциплинована, волите их и пустите их да вас воле и то ће се десити. Нећете морати да их кажњавате јер ће деца природно желети да сарађују с вама.

Програм у оквиру којег гостујете зове се „Подршка, не перфекција“. Колико је то важна порука за родитеље?

– Савршенство не постоји. То вам могу рећи као људско биће, родитељ, муж, доктор. Не морате да будете савршени, само довољно добри. Деци треба да пружите подршку која им је потребна, као и младим родитељима. Не треба их критиковати и осуђивати, већ их питати шта им је потребно.

Учитељима је потребна адекватна подршка у школи, како не би били пуки преносиоци вештина и чињеница, већ да би пружили и емотивну подршку ученицима. Свима нам је потребна подршка, ми смо људска бића. Можда нам се нечије понашање не свиђа и понекад морамо да поставимо границе, али питање је како подржати здрав развој.

Траума по Вашем мишљењу може да буде и извор мудрости. Мудрост трауме је наслов документарног филма који је током септембра приказан у 24 града у 6 земаља нашег региона. Шта је основна порука?

– У трауми постоји мудрост. Једно од дејстава трауме јесте да нас одвоји од тела. Ако неко туче или злоставља дете, физички или сексуално, то је за дете превише да појми. Не може да побегне, нити да се одупре. Једино што може јесте да се одвоји од тела како не би осетило бол и како би мање патило. Постоји мудрост у томе. Та одвојеност од сопственог тела је трауматична јер ћемо до краја живота имати проблема да разлучимо сопствена осећања и шта нам тело говори и да живимо на здрав начин. Ако људи раде на својим траумама и уче из њих, могу да постану свесни себе, да постану и много бољи родитељи. И ја бих био много бољи и нежнији отац да сам радио на томе раније.