Загрљај говори више од речи – данас је Међународни дан загрљаја

Загрљај је облик невербалне комуникације и спада у хаптичку (додирујућу) комуникацију, објашњава Мирјана Вуксановић. Загрљајем говоримо много више него речима. Грлити се могу две или више особа истовремено – породица, спортски тим, пријатељи... 

„Загрљај свима пуно значи зато што представља припадање, љубав, доноси радост. Врло је незахвално говорити о учесталости грљења. Постоје неки текстови који саветују колико пута треба некога да загрлите, али треба некога да загрлите или вас неко да загрли, када то осети као потребу, када вам прија, када вам је драго. Битан је квалитет, а не квантитет, јер има и загрљаја који нису пријатни“, напомиње гошћа Јутарњег програма.

У тренуцима када нас неко грли или када осећамо да неко има потребу да нас грли, или кад осећамо да некога волимо и да нас неко воли и да некоме припадамо, луче се ендорфини, допамини, серотонин, такозвани хормони среће који су толико јаки да могу да нам умање чак и физички бол.

Стручњаци сматрају и да ће деца коју су родитељи чешће грлили бити интелигентнија од оне која су мање грљена. Гошћа Јутарњег програма сматра да у томе има логике зато што љубав и подршка коју изражавамо и загрљајем, између осталог, служе као катализатри развоја – и психичког, и физичког, и емоционалног.

Током пандемије многима је управо недостајао физички контакт са драгим људима и то је значајно утицало на многе људе који су за то време изгубили контакте са другим људима, изгубили самопоуздање, пре свега старије особе.

Загрљај доприноси и нашем здрављу

Слободно се може рећи да смо здравији када се чешће грлимо зато што тада стичемо и самопоуздање и сигурност у себе. Развијамо оптимизам, гледамо другим очима на дан пред нама, на људе око себе, повећава нам активност.

„Сам тај оптимизам и повећана активност представљају јако позитиван ефекат на читав организам. Здравље је једно, мада га ми из неких разлога делимо на физичко, психичко и социјално, али здравље је једно, као што је човек једна целовита особа. Оно што утиче на наш физички или емоционални аспект, то утиче на читаву особу“, истиче Вуксановићева.

Лако се препознају особе које нису грљене у детињству

Може се видети ко је у детињству растао поред хладне, суздржане мајке или оне која није била у стању да покаже љубав. То су особе које када одрасту ни саме често не исказују љубав, не грле се, немају додире са другим људима, несигурне су, опрезне су, за њих је свет непријатељско место у коме се треба чувати других људи.

„Како ћете то приметити? Пођите ка некоме руком да га загрлите, он ће да се тргне јер пре очекује ударац него загрљај. То је страх“, објашњава психолог.

Нажалост, постоје особе, углавном су у питању болесни и стари, немоћни, којима недостаје загрљај. То су углавном људи које је друштво мало дистанцирало, а и сами су се одвојили од окружења. За њих је препорука да се њихова ужа, али и шира друштвена средина ангажује.

„А можемо да загрлимо и себе, као што можемо и да волимо себе“, наглашава на крају гостовања у Јутарњем програму психолог Марија Вуксановић.