Мастрихт – „Балкон Европе“ у коме кафићи миришу на марихуану

У Мастрихт сам први пут дошао средином деведесетих. Било је лако превалити четрдесетак километара од Ахена, где сам живео. До тада је за мене тај град био повезан са највећим експериментом у историји Континента – Европска унија је по уговору из Мастрихта требало да постане ентитет са сопственим новцем, без сопствене војске, са сопственим парламентом, без сопственог председника.

Бурна историја Мастрихта као да га је предодредила да буде место потписивања чувеног Уговора. Европска унија и евро родили су се овом холандском граду 7. фебруара 1992. Од тада Мастрихт називају „балконом Европе“.

Мене је деведесетих фасцинирао паралелизам историјских процеса – бивши комунистички исток Европе се крваво фрагментизовао, а Запад се мирно укрупњавао. Чак сам у свом магистарском раду покушао да пронађем везу између та два процеса.

Холандски комшилук

Али Мастрихт није био онакав каквим сам га замишљао. Очекивао сам много већи град са више смисла за бирократско креирање европских интеграција. А обрео сам се у прелепом старом граду на великој реци, са безброј кафеа.

Из кафића на обали или на бродовима усидреним крај дока на којима је писало Кофишоп мирисала је марихуана. Те уживаонице лаких опијата звале су се Мисури, Мери Џејн, Слоумошн. Пола пограничне Немачке је овамо долазило на дувку.

Не знам ни сам колико пута сам био у Мастрихту. И дан-данас, када навратим у Ахен, најчешће скокнем до холандског комшилука. Овај пут сам се код Позоришта у Ахену укрцао у аутобус који сваког сата саобраћа према Мастрихту. Дан је био типичан за јесен између Рајне и Маса – сунце се играло са облачићима, час се скривајући, час излазећи.

Дуги и као стрела прави холандски путеви, оивичени дрворедима, почињали су одмах иза холандског предграђа Ахена – Валса. После једносатне вожње, јер аутобус углавном не убрзава изнад педесет на сат, искрцали смо се у Мастрихту код железничке станице, зграде од тамне опеке.

Та црнкаста цигла је давала граду ауру староставности. Већ прва улица која води према старом мосту – Статионстраат – подсећа ме да је Мастрихт Холандија, али мало другачија од остатка. Овај део града – Вик – је за разлику од историјског центра тек у последњих неколико година постао атрактиван: креативна индустрија, занимљиви ресторани и скупе радње населили су некадашњу радничку зону између железнице и реке.

Све унаоколо је живо сведочанство да у комшилуку није само Немачка већ и Белгија, и то она франкофона – Лијеж је удаљен само 32 километра. Мастрихт је прожет француским шармом. Ресторанчићи и бутици су шарени и свуда унаоколо је врева. Опуштеност и животна радост, тако бих описао оно што сам затекао.

На Мези ћуприја

Већ приликом преласка моста, обећао сам себи да ћу се данас овамо вратити. Инспирисао ме је човек који је засео у кафеу чија је тераса била на самом мосту. Пио је тамно пиво „трапист“, настало, наравно, иза зидина трапистичког самостана у Тилбургу. Пиво је одлично, што доводим у везу са баварским монахом који је холандској браћи 1884. године помогао да оснују пивару. Тако је уз чувени сир дошло и чувено пиво.

Интересантно је да је римски мост из времена Августове владавине служио све до 1275. године, када се урушио, а онда је направљен овај који спаја обале све до данас. То је био једини мост у граду до 1930. године.

Мост се зове Синт Серваасбруг – Мост Светог Серватија. Серватиј Мастрихтски је католички светац, заштитник града, који је наводно пребацио бискупско седиште из данас белгијског Тонгерена у Мастрихт, где је и умро у четвртом веку. Он је рођен у Јерменији.

Тада, у раним вековима нове ере, хришћанство је било увозно добро са истока Римске империје. Како год, једни кажу да је Јерменин умро природном смрћу, а други да су га убили дрвеном кломпом. Његови заштитни знаци су кључеви, дрвена обућа и змај покрај његових ногу. Исто тако кажу да је прорекао најезду Хуна.

Ходочасници који због њега долазе у Мастрихт, кажу да он зна помоћи код болних ногу, реуме, мраза који напада летину и ко зна чега још. Серватиј Мастрихтски је овдашњим људима толико важан да су по њему назвали и овај најстарији мост Холандије из 13. века, и главну цркву у граду у којој је јерменски бискуп сахрањен.

Река коју је зајахао мост овде је широка. Као и свака река која протиче кроз више земаља и ова је вишеимена: Француском и Белгијом тече као Меза, а у Холандији постаје Мас - са дугим „а". Лимбуршки дијалект тепа јој: Мес.

Књижара у цркви

Но, најпре идем у шетњу мени добро познатим правцем. Најпре ћу потражити књижару смештену у бившу доминиканску цркву - Boekhandel Dominicanen. У њеном кафеу ћу попити кафу. Ова књижара спада сигурно у најлепше на континенту.

Овде, у простору у којем су се монаси обраћали Богу, сада врви од књига и туриста. Готички сводови, мистична светлост и књигољупци са свих страна света. Ретко сам видео тако успелу промену намене неког простора – меланхолија изгубљене вере превазиђена је уношењем 20.000 књига које се ноћу сигурно сашаптавају са монашким молитвама.

После тога упутићу се на оближњи главни трг – Фрајтхоф – да поздравим стару познаницу, Базилику Светог Серватија и црвени звоник Светог Јана – католичко-протестантски двојац раме уз раме.

Читав низ ресторана и кафеа на тргу. Сећам се да сам овде деведесетих први пут видео електричне и плинске грејаче у баштама – људи су зими седели са ћебадима преко колена у баштама кафеа и испијали своје пиће. Тада сам, поприлично скептичан, сео и ја. Од тада ни ја не чекам летњу сезону да остварим своје људско право на пиће у башти, кад год се укаже прилика. Наравно, овај трг је један од неколико у старом граду. И сваки је пун сточића и сунцобрана.

Црква као тврђава

Један од најлепших је Onze-Lieve-Vrouweplein – Трг Наше драге Госпе – наравно, ради се о Исусовој мајци. Тај трг је омиљен и код туриста и код домаћег живља, па је за лепог времена конкуренција за место за једним од столова заиста немилосрдна.

Иза ћошка је најстарија грађевина у Мастрихту – Богородичина црква чији торњеви више подсећају на куле тврђаве. Изграђена је пре више од хиљаду година и њени градитељи су били људи истог соја као и они у оближњим градовима – Ахену и Лијежу. Осим тога, тада су имали исте господаре – франачке владаре – па је стилска блискост логична.

Иначе, Мастрихт је главни град најјужније холандске провинције коју су назвали Лимбург по некадашњем војводству. Историја је хтела да пола Лимбурга припадне Белгији, а пола Холандији. Та покрајина је имала судбину сличну свим пограничним земљама – прелазила је из руке у руку. Од војводства Брабант до Немачког савеза, француске револуционарне окупације, Бечког конгреса 1815. када крај око Мастрихта постаје део Холандије, белгијских апетита да припоји ово подручје, Бизмаркових тактичких намера да „врати“ Лимбург у Рајх, преко оба светска рата и коначно до смирења као део Холандије у послератној Европи.

Лимбург је једина холандска провинција која је потпуно изнад нивоа мора, а највиши врх Холандије се налази надомак Ахена на брду Валсерберг, високом целих 322,4 метра. Ту је тромеђа између Немачке, Холандије и Белгије.

Керамичка будућност

Лаганим ходом крај реке из старог центра идемо ка новом мосту. Хоге Бруг, „високи мост“, направљен је за пешаке и бициклисте. Преко њега доспевамо у нови Мастрихт, који форсира модерну архитектуру и не боји се будућности.

Трг на који води мост са друге стране реке зове се „1992“. Та несрећна година за Југославију била је срећна за Мастрихт. Ту на тргу и око њега су библиотека, позоришта, галерије, музеји, модерни кафеи. Кварт се зове Céramique – као и културни центар на њему. Индустријска епоха је Мастрихту донела славу града који производи изврсну керамику.

Одавде до старог моста, шетњом уз реку није далеко. Само што смо наишли крај кафеа наслоњеног на стари мост, један пар је устао од најбољег стола, тик уз ограду и отишао. Зар нисам долазећи овамо рекао себи да ћу се вратити на ову терасу одакле се види град на реци, са кућама постројеним као на разгледници? Ту смо провели наредна два сата.

Четврти мускетар

Ту се сетим човека по имену Шарл Оже де Бац де Кастелмор гроф д'Артањан. Он је у намери да за француског краља Луја XIV освоји Мастрихт погинуо 25. јуна 1673. Тамо иза Богородичине цркве чије торњеве видим са моста, код Тонгернске капије, под мастришким градским зидинама врсног мачеваоца и мускетара погодио је куршум из мускете. Више од век и по касније њега је бесмртним учинио Александар Дима својим романом Три мускетара.

Наздравим у себи гаскоњском јунаку из мог детињства.

Меза или Мас, свеједно, спора река се мрешка на благом поветарцу. Конобар доноси пиво „трапист“. У тамноцрвенкастој утроби чаше љуљушка се октобарско сунце.