Рестаурација оштећених уметничких дела уз вештачку интелигенцију готова за неколико сати

Време оставља трага на уљаним сликама, јер хабање и природно старење стварају пукотине, промену боје и мрље где су се комадићи пигмента ољуштили.

Конзерваторима су некада за прецизне поправке потребне године, па је труд резервисан за највреднија дела, али нови приступ могао би да трансформише процес рестаурације старих уметничких дела у посао од неколико сати.

Нова техника користи вештачку интелигенцију и друге рачунарске алате за креирање дигиталне реконструкције оштећене слике. Она се затим штампа на провидни полимерни лист који се пажљиво поставља преко оригиналног дела.

Да би демонстрирао технику, Алекс Качкин, постдипломски истраживач на Институту за технологију у Масачусетсу (МИТ), рестаурирао је оштећено дело – уље на платну које се приписује непознатом холандском сликару који је у историји уметности забележен као аутор Поклонства мудраца, слике из касног 15. века према процени Мартина Шонгауера.

Слика је изузетно детаљна, али видно подељена на четири дела, прекривена финим пукотинама и испресецана хиљадама ситних мрља где је боја отпала.

„Оштећења су најчешће у деловима слике са сложеним детаљима. Векови деградације су оставили трага“, рекао је Качкин, који је проценио да би било потребно око 200 сати да се слика рестаурира традиционалним техникама конзервације.

Алекс Качкин је процес рестаурације дела започео скенирањем слике како би утврдио величину, облик и положај оштећених подручја. Утврђено је да има 5.612 одвојених делова којима је била потребна интервенција.

Затим је направљена дигитална „маска“ у Фотошопу. Да би се вратила боја тамо где недостаје, додате су тачкице, а нијансе су усклађене са околним пигментима. Оштећења шара исправљена су копирањем сличних шара са других места на слици. Лице бебе копирано је са другог дела истог уметника.

Када је завршена, дигитална маска је одштампана на полимерној фолији, а затим лакирана како би се спречило цурење боје и на крају стављена преко слике.

Укупно је коришћено 57.314 боја за попуњавање оштећења уметничког дела. Корекције су осмишљене да побољшају слику, чак и ако нису савршено поравнате.

Видевши резултат, Качкин је био одушевљен: „Уследиле су године труда да добијемо метод који ради. Осетили смо олакшање што је коначно ова метода успела да реконструише и споји делове слике који су опстали до данас“.

Приступ, описан у стручном часопису Природа (Nature), може се користити само на сликама које су довољно глатке да се фолија може равно поставити на њих. Дигитална маска се може ољуштити или уклонити помоћу конзерваторских растварача и у том случају неће оставити трагове на оригиналном уметничком делу.

Етичка питања и ограничена примена

Качкин се нада да ће овај алат заснован на вештачкој интелигенцији омогућити галеријама да рестаурирају и изложе мноштво оштећених слика које се не сматрају довољно вредним да би се у њих улагали труд и новац потребни за традиционалну рестаурацију.

Ипак, Алекс Качкин признаје да постоје етичка питања која треба размотрити. Нека од њих разматрају да ли је прихватљиво стављати танак филм преко слике, хоће ли то отежати посматрање дела и да ли су одређене корекције, попут копираних делова, прикладне.

У пратећем чланку, професор Хартмут Куцке из Музеја културне историје Универзитета у Ослу указао је да овај приступ пружа начин за бржу и јефтинију рестаурацију оштећених слика него што је то било могуће конвенционалним техникама.

„Метода ће вероватно бити најзгоднија за примену у случају слика релативно ниске вредности које би иначе биле смештене иза затворених врата, а такође можда неће бити погодна за позната, вредна уметничка дела. Међутим, могла би проширити доступност уметности, извлачећи оштећене слике из складишта пред нову публику“, закључио је професор Куцке.