Прво интерконтинентално оружје у историји човечанства

Прво интерконтинентално оружје у историји човечанства конструисали су и употребили Јапанци.

Наиме, у последњој години рата на Пацифику у далекоисточној царевини направљено је чак 10.000 балона, који су, опремљени бомбама, пуштани са јапанске територије према Сједињеним Америчким Државама.

Балони пречника десет метара и укупне тежине од око 200 килограма носили су распрскавајућу бомбу од 15 килограма или неколико запаљивих бомби од по пет килограма. Могли су да се попну на висину од 10 до 12 километара и остану у ваздуху до 70 сати.

Њихове куполе нису биле израђиване од гуме или свиле, већ од вишеслојног папира растегнутог преко дрвеног оквира. Лепљење папира неретко су обављали ђаци у школама, док су испитивања у вези тога да ли је он довољно доброг квалитета, односно да ли пропушта водонични гас који је коришћен као погонско гориво или не, вршена у позориштима, дворанама за сумо борбе и фискултурним салама, јер су за тестирање биле потребне зграде са високим плафоном.

Мада је за израду балона коришћен лако доступан материјал из свакодневног живота, сам технички план је био врло сложен јер они нису имали посаду. Да би избегли пад балона проузрокован ноћним снижењем температура, јапански конструктори су морали да их опреме мерним инструментима и механизмима који би две или три ноћи ноћи регистровали смањене висине кроз детекцију промена у атмосферском притиску и на то реаговали паљењем ужади на којима је висио баласт.

Аутоматско одбацивање терета би подигло балон и одржало га у ваздуху. Поред тога, балони су имали компликоване механизме за контролу испуштања гаса и детонацију бомби.

Очајнички покушај да се пружи отпор надмоћном непријатељу

То ингениозно оружје заснивало се на једноставној идеји о коришћењу брзих ваздушних струја за које су јапански научници током рата открили да се крећу од Кине ка северноамеричком континенту преко њихове земље.

Идејни творац балон-бомбе био је мајор Јапанске царске војске Шиђо Кондо. Он је једног дана током рата угледао рекламни балон постављен изнад робне куће у Токију и одмах предложио војним властима да искористе балоне за бомбардовање САД.

Његов предлог, међутим, није био усвојен од стране команде, па је он напустио армију да би се самостално посветио конструкцији тог оруђа и претпостављенима доказао да су његову идеју неосновано потценили.

Међутим, пошто се ситуација на ратишту у Пацифику непрекидно погоршавала и земља постајала све очајнија у настојању да спречи све извеснији пораз, војни врх се предомислио, па је један од војних института преузео истраживање за развој тог непрецизног и релативно неефикасног, али потенцијално врло застрашујућег оружја.

Балони су пуштани из база у префектурама Ћиба, Ибараки и Фукушима северно од Токија, а први напад је извршен 3. новембра 1944. године на рођендан цара Међија који је владао Јапаном у другој половини 19. и првој деценији 20. века.

Последња балон-бомба упућена је на непријатеља у априлу 1945. године.

Оригинално, али неефикасно оружје

Бомбардовање балонима представљало је једну врсту рулета јер никад није било извесно да ли ће се ветрови кретати у жељеном правцу. Такође, непознаница је било и то да ли ће балони који пристигну на другу страну Пацифика уопште погодити насеља.

Јапански војни планери зато су више полагали наду у то да би запаљиве бомбе са балона могла да изазову велике шумске пожаре у Северној Америци и тако проузрокују панику и прекид саобраћаја, снизе морал становништва и успоре производњу за војне потребе.

Са друге стране, америчке власти узнемиравала је помисао да би балони могли да буду искоришћени за напад хемијским и биолошким оружјем. И заиста, јапански војни и државни врх разматрали су идеју да балоне опреме са канистерима од двадесет килограма испуњеним бацилима антракса и куге, али то, ипак, није било учињено.

Вршена су и пробна испитивања усмерена на реализацију замисли о томе да се балонима у САД пошаљу обавештајци и диверзанти у групама од два или три члана.

Према јапанским изворима, 9.300 од 10.000 произведених балона натоварено је бомбама и пуштено у ваздух. По завршетку рата преосталих 700 је спаљено.

Заувек ће остати мистерија колико је од тих балона досегло САД, не само због великог пространства Северноамеричког континента, већ и због тога што су америчке власти наложиле тамошњим медијима да не извештавају о њима како би јапанским обавештајцима онемогућили прикупљање информација о ефикасности тог оружја и последицама које је проузроковало.

По проценама које се базирају на подацима о томе да је у Северној Америци примећено или на земљи пронађено 360 балон-бомби, као и на прорачунима вероватноће, сматра се да је њих око 1.000 доспело на западну обалу тог континента. Један број је праћен радарима и оборен ловачком авијацијом.

Балон-бомбе налажене су од Мексика на југу до Аљаске на северу и од Хаваја на западу до државе Мичиген на истоку.

Пре свега неколико месеци, у октобру прошле године, у провинцији Британска Колумбија на западу Канаде, откривена је једна таква направа, па је сасвим могуће да и данас има још оних које дремају у планинском и шумском беспућу Северне Америке.

Када је реч о физичком ефекту бомбардовања, односно о жртвама, у САД се говори о смрти петоро деце и наставнице на пикнику у држави Орегон, док јапански историчари за исти случај тврде да је забележен само један смртни исход.

Иначе, у Јапану је током експеримената са балон-бомбама настрадало шест лица.

Куриозитет је да је америчка војска почетком педесетих на основу јапанског дизајна произвела сопствену балон бомбу познату под ознаком Е-77, која је пуњена биолошким агенсима за уништавање усева на непријатељској територији.