Прва комерцијална пруга за лебдеће возове на свету

Новом пругом ће ићи такозвани „маглев“ возови који лебде (технологија магнетне левитације) тик изнад шина захваљујући магнетном пољу и које карактеришу брзине и од преко 500 километара на час.

Почетак радова на прузи за магнетну левитацију која ће бити дуга 286 километара и повезивати престоницу Токио са највећим градом у централном Јапану Нагојом означен је шинто церемонијом у којој су свештеници те аутохтоне јапанске религије замолили богове да се постарају о безбедности радника на градилишту.

Чак 86 одсто пруге, односно 246 километара, ће пролазити кроз тунеле, јер ће траса морати да иде кроз планински регион највећег јапанског острва Хоншу с обзиром на то да је уско приобаље већ искоришћено за пруге обичних и експресних међуградских возова типа „шинкансен“, те за аутопут Токио-Нагоја.

Поред природне препреке у виду планинских масива, од којих неки достижу и 3.000 метара висине, још један разлог који намеће потребу за бушењем тунела је и то да је најбољи начин за ефикасно коришћење великих брзинских могућности „маглева“ то да му се омогући вожња са минимумом скретања.

Висок трошак који је Јапан спреман да поднесе

Осим огромног техничког изазова са којим се срећу јапански инжењери који ће морати да изграде невероватно дугачке тунеле у кршевитом терену који често подрхтава од земљотреса и где је много одрона услед тајфуна, и сама јапанска држава се налази пред великим испитом јер ће трошкови трасе кроз планинско подручје бити астрономски, поготово када се има у виду да је главни разлог за то што се „маглев“ возови у свету још не користе иако та технологија већ постоји неколико деценија, то што су шине које производе магнетно поље за левитацију изузетно скупе.

Наиме, „маглев“ возови се, осим у Јапану, већ двадесетак година развијају у Немачкој где су успешно конструисани и тестирани захваљујући сарадњи између „Сименса“ и „Тисен-Крупа“, али никад нису ушли у употребу због своје високе цене, али и конкуренције од стране класичних електричних возова „ИЦЕ“ који већ пружају довољно добру услугу.

„Маглев“ возови се стога налазе у комерцијалној употреби само у Кини, где од 2004. године композиције изграђене на бази немачке технологије превозе путнике на краткој дистанци од 30 километара од међународног аеродрома Пудонг до Шангаја.

Такође, јапански медији јављају да ће власти и приватне железничке компаније у тој острвској царевини, у свом настојању да прве у свету изграде дугу комерцијалну пругу, морати да пронађу заједнички језик када је у питању обештећење са чак 5.000 власника земље дуж трасе „маглева“.

Ипак, јапанска држава и предузећа су спремни да поднесу огромне трошкове који се процењују на више од 60 милијарди долара, јер ће трајни и сложени инфраструктурни радови дати велики подстицај грађевинском сектору, а коришћење воза стимулисати проток људи и робе, те укупно донети, процењује се, троструко већу економску добит локалним становницима и јапанској економији у целини.

Почетак изградње ове пруге послаће и снажну поруку евентуалним страним купцима јапанског „маглев“ воза, познатог под именом „линија“, чија је прва (нулта) серија за комерцијалну употребу на великим дистанцама већ произведена, а у протекла два месеца, захваљујући великом одзиву радозналог грађанства, и испитана у реалним условима.

Када се говори о користи коју ће изградња нове пруге донети, не треба заборавити ни саме технолошке предности магнетне левитације. Код те врсте воза нема додира између композиције и шина како је то случај код точкаша, а управо је то одсуство трења оно што омогућава лако убрзање и необично велике брзине. Такође, замена и одржавање шина су готово непотребни, јер нема хабања проузрокованог тежином возова.

Саобраћајна револуција

Изградња пруге од Токија до Нагоје трајаће, сматра се, 13 година, а када буде завршена омогућиће путовање између две метрополе које су међусобно удаљене 286 километара за свега 40 минута, упркос томе што ће воз стајати у још четири станице дуж пута.

Развој левитационих возова у Јапану почео још седамдесетих, док је стаза за тестирање у префектури Јаманаши, која је послужила за експерименте у вези конструкције „линије“, направљена деведесетих година.

Прототип јапанског „маглев“ воза је на тој 43 километра дугој тест прузи још у децембру 2003. године остварио светски брзински рекорд за путничке композиције који је износио 581 километар на час.

Од тада су јапански инжењери радили на изналажењу начина да ублаже вибрацију и буку и, нарочито, остваре магнетно поље константне снаге испод воза како би он што мање вертикално поскакивао и што течније убрзавао и успоравао.

„Маглев“ возови на релацији између Токија и Нагоје кретаће се брзинама до 505 километара на сат, у поређењу са композицијом на краткој траси у околини Шангаја чија је максимална брзина 431 километар на час.

Очекује се да ће јапански „маглев“ имати композиције од 16 вагона који ће моћи да одједном превезу 1.000 путника.

Мада је у Јапану већ сада захваљујући возовима типа „шинкансен“, који у новијим верзијама и у комерцијалној употреби достижу брзине од око 325 километара на сат, могуће путовати између две метрополе за само сат и 40 минута, увођење „маглева“ ће проузроковати револуцију у привреди и животу у Јапану, јер ће бити могуће становати у Токију, а радити у Нагоји и обрнуто.

Такође, тај воз, ће вероватно, како се инфраструктура која га прати буде ширила, у будућности постепено истиснути из употребе авионе у Јапану и на средњим, а могуће и дужим раздаљинама, јер ће, упркос мањој брзини од путничких летелица, бити лакши за приступ у граду и једноставнији за укрцавање и искрцавање.

Ако се узму у обзир умешност јапанских инжењера и фантастична организација железничког саобраћаја у Земљи излазећег Сунца, где у педесет година коришћења експресног воза „шинкансен“ при брзинама од преко 200, па и 300 километара на сат, није забележена ни једна једина несрећа иако су ти возови превезли скоро седам милијарди путника, није неосновано сматрати и да ће јапански „маглев“ вероватно бити и безбеднији од авиона, који генерално у свету тренутно важе за статистички најсигурнији вид транспорта.