Ајнштајн на интернету: Да ли ми дете „прописно плаче“?

У једном од својих најранијих писама славни научник не скрива одушевљење због рођења ћерке, док се у потоњој преписци жали на велики притисак и оптерећење славе.

Из писма 22-годишњег Ајнштајна сазнајемо колико је био срећан што је добио ћерку Лизерл, са својом тадашњом девојком и бившом школском другарицом Милевом Марић, која ће касније постати његова супруга.

Послато из Берна, 4. фебруара 1902, писмо изражава Ајнштајново узбуђење због рођења ћерке која је дошла на свет у Србији, у породичној кући Милеве Марић.

Писмо „вољеној душици“ врви од питања о детету: Ајнштајн жели да зна да ли је дете здраво, да ли „прописно плаче“, какве очи има, на кога личи, ко је доји и да ли је гладно.

„Дакле, потпуно је без косе. Тако је силно волим, а чак је нисам још ни видео“, наводи он, а затим поручује Милеви да „чим се опорави слика“ дете.

Ово писмо је једно од 5.000 докумената из прве 44 године Ајнштајновог живота који су од петка доступни широј јавности на интернету на оригиналном, немачком језику и енглеском преводу.

Писма, дневници, радне белешке и разгледнице чине садржај „Дигиталне Ајнштајнове колекције“ која покрива период све до Ајнштајновог освајања Нобелове награде за физику 1921. и његовог дугог путовања, наредне године, на Далеки исток.

„Желимо да све буде доступно што широј публици, а не само стручњацима, историчарима, физичарима и филозофима“, рекла је Дијана Кормос-Бухвалд, директорка пројекта.

„Био је велики изазов поставити сав тај материјал на интернет, али сам изузетно узбуђена што смо у томе успели“, навела је она, преноси лондонски Гардијан.

Премда Ајнштајн није сачувао много од својих најранијих писама, колекција пружа изванредан увид у његову трансформацију од студента који се ничим посебно није истицао до изузетног ума који је формулисао специјалну и општу теорију релативности, допринео напретку квантне теорије и доказао да су енергија и маса две стране исте медаље.

У једном од докумената може се наслутити у какву ће снагу Ајнштајн израсти. У писменом задатку из француског, 17-годишњи Ајнштајн пише да су срећни људи превише задовољни садашњицом да би расправљали о будућности, док „млади људи посебно воле да размишљају о смелим подухватима“, те да ће он једног дана највероватније подучавати теоријске науке, с обзиром на „склоност ка апстрактном и математичком размишљању и одсуству смисла за практично“.

Међу документима је и писмо које је 1903. послао пријатељу Мишелу Бесоу у ком свој живот са Милевом описује као „врло пријатан и угодан“.

„Она се одлично брине о свему, добро кува и увек је весела“, напомиње он.

Са Милевом је Ајнштајн касније добио и два сина, али је у међувремену започео љубавну везу са својом рођаком, Елзом Ловентал.

У писму које је у мају 1921. упутио Елзи, Ајнштајн говори о својим фрустрацијама: „Пуно патим јер ми није допуштено да истински волим, да волим жену за коју једно имам очи“.

Он се касније и оженио Елзом, која је већ имала децу, након што је затражио развод од Милеве.

Поштар је мој највећи непријатељ

Онлајн архива пружа увид и у Ајнштајнове белешке са предавања, а у њој се може пронаћи и телеграм којим је обавештен да је освојио Нобелову награду за физику, која му је додељена за фото-електрични ефекат.

Ајнштај пише и како је слава, која је дошла са успесима на научном пољу, утицала на његов лични живот: „Данас обожаван, прекореван или чак разапет сутрадан, то је судбина људи над којим је - само Бог зна зашто, загосподарила јавност“.

„Надам се да ће људи схватити да Ајнштајн није био усамљени научник који се на тавану дружио са оловком и папиром, као што и данас многи мисле. Имао је безброј пријатеља, колега и сарадника“, рекла је Кормос-Бухвалд.

„Оно што највише фасцинира је колико је напорно радио. Инспирација је тек мали део. Он је радио по цео дан, сваки дан“, додала је она.

У писму теоријском физичару Полу Ехренфесту, Ајнштајн се жали на све већи терет славе: „Поштар је мој највећи непријатељ; никако да се ослободим робовања њему; таква је слава коју стварају новинари. Нешто од онога што ми донесе је изврсно, али тек сасвим мали део тога“.

О свом пацифизму након Првог светског рата, славни научник пише у писму пријатељу, пруском виолинисти Карлу Херману Унтану: „Морам признати да ме увек боли када оно мало цвећа што расте у мом врту мора да пати јер треба да послужи као украс на барјацима национализма. Јер ја сам пацифиста и у ово време мржње чврсто сам решен да заступам помирење“.

У плану је да још докумената буде додато онлајн архиви, а то ће бити учињено чим буде завршено њихово штампање и дигитализовање.

Пројекат је плод сарадње Технолошког института у Калифорнији, „Принстон“ универзитета и Јеврејског универзитета у Јерусалиму.