Корисна иновација или неморална манипулација?

Возови на кружној линији Јаманоте која обухвата центар Токија сваки дан превезу око 3,7 милиона путника, што је више него читава мрежа подземне железнице у Лондону.

Та линија је светски позната по сценама из јутарњих гужви када отправници возова у већем броју излазе на њене платформе и у белим рукавицама, уз извињење, љубазно али одлучно гурају путнике који напола висе на вратима препуних возова у унутрашњост вагона како би омогућили брже затварање врата и бољи проток саобраћаја.

Опште је познато да мириси утичу на врсте понашања којa су у великој мери инстиктивна, као што су избегавање прљавштине, покварене хране или избор партнера. Мирис такође може да поспеши или умањи апетит, изазове напетост и раздражљивост или, обрнуто, релаксацију организма и осећај задовољства.

Железничка компанија „Ист Џапан реилвеј“ (позната и под скраћеницом „Џеј Ар Ист“) намерава да искористи ове чињенице да би унапредила своју услугу, али и привукла домаћи и међународни публицитет и повећала зараду.

Она је пре неколико година по први пут унајмила стручњаке за арому да опреме њене платформе распршивачима мириса који би привлачио путнике на тезге хране постављене унутар станице и тако повећао њихову зараду.

Овo велико предузеће сада планира да умеће истих стручњака искористи за нови систем за сигнализацију који би уместо визуелних знакова и звука користио мирис да подсети, пре свега оне путнике који су утонули у мисли или лаки дремеж и не чују разглас унутар вагона, да изађу на станици која је њихово жељено одредиште.

Тако би, на пример, улазак воза у станицу у делу града који је познат по концентрацији антикварних књижара могао да буде пропраћен испуштањем мириса старих књига, пристајање у станицу на ивици Токијског залива мирисом океана, а заустављање у делу града чије име носи позната марка пива мирисом тог пенушавог пића. Компанија сада позива грађане да преко интернета предложе ароме које би репрезентовале сваку од 29 станица на овој линији.

Међутим, највећи технички проблем у развоју овог система упозорења је прецизно одредити количину мириса тако да га осете сви људи у вагону, али да он истовремено буде ненаметљив, односно не проузрокује алергијске реакције и не остане на телу и одећи путника.

Ефекти употребе мириса у возовима

Рад на развоју система олфакторне сигнализације почео је експириментом у којем је ујутру у време одласка на посао у вагоне пуштана пријатна мешавина мириса пеперминта и еукалиптуса, а увече у време повратка кући умиријући и опуштајући мирис лавaнде. Потоњи интервјуи показали су да је продуктивност радника који су путовали возом на којем је експериментисано порасла, јер су они стизали на посао освежени и потпуно будни.

Зато у железничкој компанији која опслужује срце Токија сматрају да би мириси, који у мањим количинама неприметно делују на подсвест, могли да замене друге форме сигнализације које изазивају стрес, као што су гласна музика и шљаштећи натписи за оријентацију, и тако допринесу већем задовљству путника у пренасељеној јапанској престоници.

Шизуко Хамада, шеф Одељења за иновације „Џеј Ар Ист“ изјавила је да њена компанија чак разматра употребу мириса као средства за одвраћање, да би остварила равномернији распоред путника у вагонима. Наиме, вагони који пристају уз степеништа која из главне зграде станица воде на платформу увек су препуни, док они удаљенији од степеништа често зврје празни, што умањује ефикасност транспорта.

Идеја је да се, евентуално, на спољни део вагона причврсте распршивачи који би у тренутку када је вагон преоптерећен испуштали малу, готово неприметну количину одбојног мириса која би подсвесно навео путнике да се определе за друге вагоне.

Мириси поред сигнализације и прерасподеле путника, наравно, могу бити коришћени и за неутралисање смрада у вагонима и на платформи станица који углавном потиче од особа у алкохолисаном стању који након повратка са пијанки повраћају и уринирају на станицама.

Аргументи за и против

Јединствена употреба мириса у масовном транспорту у урбаним условима сигурно ће привући пуно радозналаца и потенцијално постати нова туристичка атракција у Токију. Мириси у вагонима и на платформама могу бити од користи за сналажење и оријентацију не само задремалим и у мислима отсутним путницима, већи и особама са оштећењима слуха и вида.

Пријатан осећај који свесно или подсвесно изазивају пригодне ароме могао би чак и да утиче на један део путника који имају избор између више линија за своју дестинацију да пређу са других линија на Јаманоте.

Остаје, међутим, етичко питање које ентузијастични планери „Џеј Ар Иста“ у својим наступима у медијима нису поменули, а то је: да ли уопште једна компанија има право да манипулише расположењем и осећањима милиона људи и подсвесно усмерава њихово понашање за своје циљеве?

Такође, само дужа примена овог система у реалним условима може показати да ли ће упорно пуштање истог мириса при сваком уласку у одређену станицу психички оптеретити путнике који свакодневно користе линију Јаманоте.