Марија Монтесори – 150 година слободе, креативности и образовне револуције

Монтесоријева није била само педагог већ и лекарка, филозоф, антрополог и борац за женска права. Рођена у Кјаравалеу 1870. године, постала је прва жена у Италији која је дипломирала медицину на Универзитету „Ла Сапијенца“ у Риму. Током рада са децом са менталним потешкоћама, схватила је да многима од њих није тешко пружити образовање, већ да им је потребан другачији приступ, често „по мери сваког детета“.

Метод Марије Монтесори: Образовање као слобода

Њен метод, настао из искуства и истраживања, далеко превазилази оквир образовне технике. То је филозофија заснована на поштовању детета као појединца, на његовој слободи, самосталности и учењу кроз конкретно искуство.

Оно што је метод учинило познатим широм света, данас примењен у више од 65.000 школа у 145 земаља, јесте могућност да дете постави у центар образовног процеса. Дете више није пасивни слушалац, већ активни истраживач који бира, додирује, одлучује, греши и исправља се.

Монтесоријева је веровала да свако дете има урођени потенцијал који може да се развије у пажљиво припремљеном, мирном и подстицајном окружењу. Дидактички материјал који је осмислила, сензоран, манипулативан, самокорективан, обликован је за различите фазе развоја. Мешовита учионичка окружења по узрасту подстичу међувршњачко учење, а учитељ постаје тиха, присутна фигура која је водич, а не судија.

Педагошка револуција која је обишла свет

Марија Монтесори је међу првима осудила ауторитарно и казнено образовање. Њене идеје, у почетку дочекане са скепсом, убрзо су прихваћене широм света: прве „куће за децу“ основане су у Риму, али се метод убрзо проширио Европом, Америком, Индијом и Јапаном.

Протерана из фашистичке Италије, која је затворила њене школе због њихове отворености и интернационализма, Монтесоријева се преселила у Шпанију, затим Енглеску, Холандију и Индију. У Индији је провела кључне године развијајући теорију космичког образовања, које повезује учење са социјалном одговорношћу и миром.

Године 1949. била је номинована за Нобелову награду за мир, признање које није формално добила, али које јој је свакодневно додељивало на хиљаде учитеља и родитеља широм света.

Наслеђе које траје

Председник Матарела је истакао да је њен метод „прешао границе“ и да и данас представља „вредност знања и развоја целокупне личности ученика“.

Али изван саме педагогије, Марија Монтесори је оставила снажан феминистички пример: у времену када женама нису била призната ни основна права, она је била глас еманципације омогућавајући свакој жени право на образовање, посао и јавни живот.

Монтесоријева је била пионир, научница, неидеолошка феминисткиња, способна да комбинује научно истраживање, људску осетљивост и политичку визију. Њена идеја да „добронамерност није сажаљење већ саосећајно и конкретно деловање“ актуелнија је него икада пре у времену у којем се школе морају суочити са новим образовним и друштвеним изазовима.

Данас више него икада раније, у ери брзих промена и глобалне неизвесности, приступ Монтесоријеве остаје светионик за оне који верују у образовање које ослобађа, слуша и вреднује. Образовање за мир и људско достојанство. Образовање за живот.