Преминуо легендарни редитељ Вељко Булајић

Вељко Булајић стекао је култни статус као водеће име такозваног партизанског жанра, а режирао је прегршт филмова, међу којима је највећи и најскупљи ратни спектакл бивше Југославије – Битка на Неретви.

Булајић је рођен у селу Вилуси поред Никшића 22. марта 1928. године. Већ са 15 година приступио је партизанима, а након рањавања, био је одведен у италијански концентрациони логор.

Његова браћа такође су рат провела у покрету отпора и логору, а касније ће му брат Стеван помоћи у писању Козаре и Битке на Неретви.

Након Другог светског рата, Булајић је био стациониран у војној бази у Загребу, где је развио љубав према седмој уметности и због чега је отишао у Италију на филмске студије. Касније је био помоћник легендарним редитељима Федерику Фелинију и Виторију де Сики.

Први дугометражни играни филм Влак без возног реда режирао је 1959. године. Сложена драма о присилним миграцијама сиромашног руралног становништва Далматинске Загоре постао је моментални хит.

Његов дебитантски филм номинован је за престижну Златну палму у Кану, а освојио је четири Златне арене у Пули, укључујући Велику златну арену за најбољи филм.

Наредна два филма – Рат и Узаврели град – такође су прошла веома запажено, а Рат је номинован за Златног лава у Венецији.

Лувр, Пикасо и номинација за Оскара

Пажњу међународне јавности привукло је наредно остварење Козара (1962), која је такође освојила Велику златну арену, а премијеру је имала у Лувру. На Московском филмском фестивалу добила је златно признање.

Неколико година касније уследио је најскупљи пројекат бивше Југославије – Битка на Неретви, за коју је написао сценарио и режирао.

Филм је врло брзо стекао култни статус и забележио огромну популарност. У Југославији га је гледало више од четири милиона људи, а широм света чак 350 милиона. Популарности филма свакако је допринела глумачка екипа, коју су, осим домаћих звезда, чинили и Јул Бринер, Сергеј Бондарчук, Орсон Велс...

Постер за филм израдио је нико други до Пабло Пикасо, који је као компензацију тражио сандук југословенског вина, а музику компоновао оскаровац Бернард Херман. Битка на Неретви номинована је за Оскара у категорији најбољег страног филма. 

Велики професионалац и перфекциониста

Булајића памте као професионалца у послу, брижног од кастинга до приказивања филма.

„Наравно био је перфекциониста. У ставри, био је човек који је неизмерно бринуо о својим филмовима и кад оду у архив кинотеке и кад се приказују на телевизији. Приказивали смо Козару у емисији Дозволите да се обратимо. Зове ме пре подне у петак: 'Стари каква је копија?’ , ја кажем: ‘Не ваља Вељко’. Он каже: ‘Знао сам, само такве копије имају. Види, шаљем ти ја копију из Загреба’. Дођем, узмемо копију, у телекину кажу, ова копија је још увек мокра“, сећа се Радослав Зеленовић, историчар филма.

„Иза мене и мојих филмова је стајао лично маршал Тито. Сваки мој филм је коштао колико и 17 југословенских филмова. И те како сам био привилегован и тиме се поносим јер сам својој домовини Југославији и свом народу доносио углед и новац“, говорио је Вељко Булајић о својој позицији државног редитеља.

„Булајић је редитељ који је надживео државу у којој је био одабран или повлашћен да ствара филмове о Другом светском рату, о дагађајима који су утицали на промену архитектуре ових простора и стварање социјалистичке Југославије“, напомиње Иван Карл, в.д. директора Филмског центра Србије.

Влак без возног реда, Рат, Козара, Сарајевски атентат, Човјек кога треба убити, Високи напон, Велики транспорт – само су неки од историјских драма и ратних партизанских филмова забележених на траци. Један од протагониста филма Сарајевски атентат, Ирфан Менсур сећа га се као строгог редитеља, као институцију.

„У једном тренутку док се припремао Сарајевски атентат, новине су објавиле да ће Петруњелу у Дунду Мароју играти вероватно Ирфан Менсур. Он је добио нервни слом. Звао ме је одмах у канцеларију :'Па дали си ти нормалан, па ти треба да играш Гаврила Принципа. Да ли ти знаш ко је Гаврило Принцип, а ти ћеш да ми играш тамо неку жену у позоришту. То не долази у обзир'. Наравно нисам играо Петруњелу“, каже Ирфан Менсур.

Четири Булаићева филма су номинована за Оскара, више пута је награђиван на фестивалима у Венецији, Москви, Паризу, Монте Карлиу, Њу Делхију, Пули, Нишу. Награду за животно дело добио је у Хрватској, Црној Гори и Италији.