Др Неле Карајлић: У мени горе две, три особе које се боре за своје место под сунцем

То што они који су запамтили живот у СФРЈ често романтизују осамдесете, ствар је личног избора, али када се овај период погледа са историјског, друштвеног и политичког аспекта, онда ће видети да то уопште није било тако лепо доба, сматра др Неле Карајлић.

„Осамдесетих смо имали перманентне кризе. Била је прво економска криза, па друштвена криза, па политичка криза која је на крају ескалирала у рат. Али, оно што ми желимо да се сећамо, то је популарна култура осамдесетих која је на неки начин утемељала наредних, ево сад, већ можемо рећи, скоро 50 година“, напомиње гост Београдске хронике.

Карајлић додаје да се у последњој књизи трилогије Солунска 28 управо бавио феноменом рок музике, односно на који начин је тадашња Југославија имала једну заиста невероватну, спектакуларну експлозију популарне културе, не само рок музике, него и позоришта, и филма, и књижевности такође.

Када се упореди рок сцена у Сарајеву и Београду тих осамдесетих година карактеристично је да је сваки бенд и сваки аутор имао своју причу, носио је неки свој посебан печат.

„То су биле године препуне аутора. Ја кад бих вам сад рекао да је рецимо 1985. изашло 5, 6, 7, 8, 10 албума који су помјерили границе. То тада нама није било баш најјасније, ми смо мислили да је то нормално. Или да је рецимо филм, на примјер 81. године су у трци за Златну арену пулску ушли Сјећаш ли се Доли Бел, Ко то тамо пева и Само једном се љуби, Рајка Грлића. Невероватно колико се енергије и ауторства скупило у том веома кратком временском периоду која је експлодирала као биг бенг и после тога направила овај свемир у коме ми данас пливамо“, истиче др Неле Карајлић.

Напомиње да су осамдесете само минзансцен у његовој последњој књизи, а не есеј о том периоду.

Признаје да у односу на своје колге писце који имају раскошну реченицу и брзо стављају све на папир, он тешко пише.

„Имам ону Андрићеву доктрину, измјери сваку ријеч тежином властитог тијела. Што не значи да сам добар, али у томе уживам. Тако да је ова књига на неки начин продукт тог неког мог самоанализирања и тог неког мог покушаја како да оцртам неку људску психу, на који начин да је представим. Али ми је сад, за разлику од прве двије Солунске 28 било релативно лакше, јер сам говорио о времену у коме сам ја био нека врста учесника. Чак и у књизи сам ја један од ликова, и то ће се на крају испоставити врло важно.“

Најлепшу критику је добио од мајке једне пријатељице која је била професор српске књижевности на Филолошком факултету. Када је прочитала његову књигу, није веровала да ју је он написао.

„Јер људи мене тешко могу спојити Нелета писца са Нелетом из Надреалиста, са оним дјечаком који се шегачи, који скаче по сцени, баца се, прави разне будалаштине, лудорије. Не могу да ме споје са Нелетом који је неко ко озбиљно пише“, додаје гост Београдске хронике.

Додуше, признаје да у њему горе две, три особе које се боре за своје место под сунцем. Међутим, додаје да је 2023. године писац био много јачи од Нелета музичара и Нелета глумца. У наредној години би желео да надвлада музичар и да напише неку песму.

„Али јако тешко иде да се скочи са романа на кратку форму пјесме. То је као кад би са правог тениса прешао на стони тенис. Па је онда мало неугодно. Лијепо је иједно и друго. Што се тиче поезије, она је нешто што припада младости, некоме ко је или млад или се осећа младим. Роман је нешто што заиста човјек не може да напише добар роман, мора имати више од 50 година“, каже др Неле Карајлић на крају гостовања у Београдској хроници.