Драган Стојнић – франкофилски тумач љубави и сете

Тај глас ме је отргнуо из дечјег сањарења. Био је снажан и миран, две особине које ретко иду заједно. Можда ме је то привукло. А можда и речи које су природно текле уз мени непознату мелодију. Као петогодишњак почео сам да разазнајем лепоту света, лепоту орошене траве када се на њој преломи сунчев зрак, лепоту људског лица. Почео сам да откривам и тугу, ту сенку лепоте. А глас је певао управо о томе.

Песма и глас

Загонетна она је била тако лепа. Али њу је однео дан. Који је такође био леп, јер је она била лепа као тог јутра дан. Куда ју је одвео? Односно – однео? Како дан може да однесе некога?

Слушао сам као омађијан, седећи пред великим радио-пријемником који је уместо очију имао два колута, осмех му је био направљен од црне, стаклене скале, изрецкане линијама изнад којих су у низу била написана имена градова. А платнени фронт радија боје беле кафе, уоквирен сандуком од тамног лакираног дрвета, за мене је био лице великог света. Сада је то лице добило и глас. Спомињао се неки кеј, тајна, плачни поглед њен. Разумео сам да је она отишла, а он остао крај прозора да гледа кишу и да се сећа. Уопште, цела песма је била натопљена водом. Јер она је отишла низ тиху реку. Молски штимунг, миран, сетан глас, сећање на лепоту која више није ту. Лице мог радија је тог дана у босанској провинцији добило и име, када је водитељ изговорио – Драган Стојнић. Била је тако лијепа.

На Песми Евровизије француски представник је 1963. био тек на петом месту. У земљи из које долазе легендарни шансоњери, то и није био неки хит. Али препев Драгана Стојнића погодио је нерв југословенских шездесетих. Довољно времена је прошло од рата, романтична осећања су се обнављала у генерацији која је поседовала оптимизам. Скромно благостање које је донела социјалистичка модернизација направило је простор за урбану, отмену љубав. Увозећи француски боемски и еротски клише Драган Стојнић је постао тумач идеализованог француског осећаја света. Шездесетих је ова песма била бесплатни део Француске за широке народне масе које ту земљу никада неће посетити.

Сарајевски увоз

Како је настао овај препев? Сарајевски гимназијалац, који је због очевог посла рођен у Београду, а одрастао у Бањалуци, ишао је у исти разред са Момом Капором. Обрео се у најпознатијем градском културно-уметничком друштву које су сви звали само „Сељо“. Тамо је певачка секција била заправо мушки вокални ансамбл „Пријатељи". Потом је прешао да студира у Скопље, где је певао на македонском, али и школовао глас код професионалног музичког педагога. Служећи војни рок у Задру певао је у војном оркестру.

Вратио се у Сарајево, где је из дилеме да се посвети песми или дипломира нашао излаз у томе да се запосли као спикер на Радио Сарајеву. Ту је већ био опасно близу студију у који су улазили професионални певачи. Комшиница му је из Швајцарске донела сингл – да објаснимо млађим људима – то је она мања, црна грамофонска плоча која има по једну песму на свакој страни.

Овде се радило о евровизијској песми Француза Алена Баријера Elle était si jolie. Драган Стојнић је већ љубитељ француске шансоне и кафанског дружења. У кафани је договорио препев ове песме: Била је тако лијепа. Мимо строгих прописа колеге на Радио Сарајеву су крадом омогућиле Стојнићу да сними овај препев.

Мора да се резултат некоме свидео, јер је Драган Стојнић као представник Радио Сарајева победио на такмичењу младих талената „Микрофон је ваш“. Од те 1964. нижу се победе на фестивалима, турнеје, чак и један наступ у чувеној Олимпији усред Париза. Његов глас је тих шездесетих неумитно ступио у моје детињство и у мајчин уздах.

Унутрашњи Париз

Много касније, као сарајевски студент, чуо сам од своје професорице француског, која је својевремено студирала са Драганом Стојнићем следећи исказ: „Све смо биле заљубљене у њега“. Наочити певач господских манира, кафански шмекер и шансоњер оставио је неизбрисив траг у женским срцима. Његови београдски осмомартовски концерти славили су романтична осећања. То ће бити потиснуто из главног естрадног тока тријумфом руралне поетике и порнографске визуелизације уз квазиоријентално пренемагање.

Тек ми је мој први сусрет са Паризом крајем прошлог века предочио колико су моја очекивања од овог митског града утемељена и на осећањима која ми је усадио онај меки глас из детињства. Наравно, било је ту много песничког и сликарског Париза, од Бодлера, до Хенрија Милера, али на Монмартру се из неког можданог прегратка као из џубокса почела одмотавати мелодија коју су пратиле слике: Њих двоје имају двадесет година, он је сликар, често немају ни за ручак, али ће се много касније сећати боемских времена са сетом.

Стојнићев Монмартр из песме La boheme био је заправо Монмартр из истоимене шансоне Шарла Азнавура из 1965. Драган Стојнић је као некадашњи студент француског вероватно свесно изоставио пикантан детаљ из Азнавуровог оригинала: Moi qui criais famine / Et toi qui posais nue – ја који сам плакао од глади и ти која си позирала гола. То би за југословенске шездесете вероватно било превише. Одсуство еротске експлицитности и суздржаност постаће заштитни знак југословенског огранка шансоне. Уместо тога: свећа у соби, тај један кревет и стол и моје слике све, ту смо се волели, с гитаром певали и снове сањали.

Свеједно, на Монмартр сам се први пут у животу пео са овим музичким сликама у глави.

У славу пролазности

Песма која је мени била најдража јесте Маестро и виолина. Песнички квалитет текста био ми је одмах јасан. Нисам се изненадио када сам сазнао да је речи за песму написао Светислав Света Вуковић, водитељска легенда Радио-телевизије Београд, песник за одрасле и децу.

Трошна тела старог виолинисте и старе виолине више не могу произвести спој – све је залуд, дрхте руке, не може јој чути звуке – али љубав, стара љубав од давнина, остаје. То је песма о трагичној амбицији уметника да претраје своју смртност. Али, маестро и виолина су уједно остарели мушкарац и жена, суочени са временом које дроби њихову еротску и духовну везу из које проистиче музика као срж живота. Ова порука додатну снагу црпи из Стојнићевог гласа који је узноси. Уз аутопоетичку химну Леа Мартина Песмо моја, Маестро и виолина остаје једна од најбољих симбиоза снажног лирског исказа и врхунске вокалне интерпретације код нас.

Ахенска Јелисејска поља

Драган Стојнић ми је пао на памет крајем деведесетих када сам са групом постдипломаца у Ахену иза поноћи излазио из наше кафане. Пољак Цезар је запевао на француском: Aux Champs-Elysées, aux Champs-Elysées. Сви смо прихватили. Бугарин Емил, Гркиња Марија, Пољак Павел, Чехиња Моника. Хвала Драгану Стојнићу што ме припремио за то хорско одавање чистој радости – призивање љубави са Јелисејских поља у ахенском старом граду један је од тренутака које радо памтим.

Већ две деценије Драган Стојнић није међу нама. Дигитална ера му обећава неку врсту посмртне вечносту. Јутјуб је неумољив: Била је тако лијепа је преслушана преко три милиона пута. Додуше, постоји и верзија „Пекиншке патке“ – панк и није ништа друго до естетика изругивања грађанском смислу за лепо. Али ту верзију је послушало тек нешто више од 7.000 људи. Према тим резултатима, панк је неупоредиво мртвији од Драгана Стојнића.

Ипак, свет у којем је он певао више не постоји. Нема ни моћних људи којима је умео певати до два ујутро – Тита који је више волео хармонику, Леке Ранковића који је волео руске баладе, Коче Поповића и Јованке Броз који су волели шансоне. Нема ни глумаца са којима знао осванути по београдским кафанама, његових ноћобдија Мише Јанкетића и Зорана Радмиловића. Нема више наших мајки које су га волеле. Одлази полако и публика која памти његове концерте.

„Да ли знаш, где су добри људи нестали, где је она земља, онај свет, у коме живели смо ми?“ Завештао нам је Стојнић то питање у песми Да ли знаш (Concierto de Aranjuez). Не знам, господине Стојнићу. Да знам не бих био тужан.