Срби, углавном, беже од свог порекла

У Радио-телевизији Србије раде две жене које не смеју да оду у пензију. Оне на захтев руководства и сад оплемењују програм. То су Нена Кунијевић, музички уредник, и „ексклузивна" Мира Адања Полак. Велика Мира је била гост Политике, а сад је прозвана Нена.

Дипломирала је историју уметности у Београду. Цео радни век посвећује презентацији традиционалне музике кроз емисије Лети, лети, песмо моја мила, Певајте моје песме, Твоје песме, моји снови. Аутор је и серијала Играле се делије, који је посвећен афирмацији рада културно-уметничких друштава. Награде више и не броји, јер нема где да их држи.

Из брака с покојним Јованом, адвокатом, има четворо деце. Ћерке стоматологе: Наташу (44) и Ивану (43) и синове близанце (40) Ивана, инжењера, и Миљана, правника, и петоро унучади.

Како сте изабрали занимање?

Јавила сам се на конкурс ТB Београд. Било је то у време кад су ту били људи великих амбиција и великих имена: Славољуб Стефановић Раваси, Аца Ђорђевић, Лола Ђукић, Здравко Шотра, Александар Мандић, Станко Црнобрња, Миша Вукобратовић... У том тиму сам била секретар режије и музика ми је била у првом плану.

Који је основни тон Ваше музике?

Музички корени су у етно-музици. Бавим се и истраживањима на пољу традиционалне музике, јер је она потпуно маргинализована због српског синдрома који је присутан у свим сферама. Срби, углавном, беже од свог порекла. То је као што жене, у намери да буду лепше, дограђују тело, па постају силиконске лутке.

А које инструменте посебно волите?

У некој песми хармоника ме потпуно најежи својим тоновима. У другој ситуацији виолина ме доведе до суза. На југу Србије устајем кад чујем кларинет. Добро расположење тражим уз трубаче. Сваки инструмент има своју причу.

Које песме и мелодије су баш Ваше?

Немам никакве крвне везе с Врањем, али за мене је музика из тог краја нешто што је најближе мом темпераменту. Волим и македонске тонове, па севдалинке, нормално и српске песме, али моја душа је наклоњена Врању.

По Вашем мишљењу, ко би био у музичкој репрезентацији Србије?

То за нас, ако смо иоле нормални људи, може да буде само традиционална музика. Пример за то дају нам друге земље, а посебно Руси. Путин нам, пре поласка у Србију, пошаље хор „Александров".

Током рада, колико сте се борили с мушкарцима?

Кад сe на састанку причало о неким променама у раду, а ја сам казала: „То неће проћи!", директор Милан Вукос ме, повишеним тоном, питао: „Да ти ниси Ла Пасионарија?". Одговорила сам му „Тачно. Но пасаран!" Он се дигао, пришао ми и – пољубио ме. Прихватио је мој став!

А неки други пут?

Синови су ми 1991. били војници у Врхници, у Словенији, кад је та касарна бомбардована, а у Београду се у Скупштини причало о неким глупостима. У том безнађу повела сам мајке војника у Скупштину. И стигла сам до говорнице. Тражила сам да држава заштити регруте. Тим поводом сам била и у Паризу.

Код кога?

Добро говорим француски, па сам после низа дезинформација о рату тражила да ме прими жена председника Митерана и да погледа снимке о рату и из другог угла. А била сам и гост Првог програма француске телевизије у ударном „Дневнику". Говорила сам осам минута. После тога сам, на позив Француза, позвана у Париз због ратног ТВ „обрачуна" са женом из Хрватске. Ривал ми је била Тереза Кесовија.

Чиме је обележен Ваш рад...

Пре свега огромном љубављу према њему и наградама. Имам две највеће: „Златни беочуг" за трајни допринос култури Београда и Вукову награду за трајни допринос култури Србије.

... а чиме живот?

У приватном животу сам успешна жена. Имам дивну породицу. Отац моје деце је био чудесан човек. Живим са децом и унучадима. Има нас једанаесторо. Сви смо заједно, сем Миљана који је у тиму бранилаца у Хагу. Ожењен је Холанђанком и има сина Николу.

Да ли Вам се неки музичар удварао?

Јесте. И не само музичар. Али, нико непристојно. Јер, жене одлучују и бирају. Ту ништа није спорно. Певац кукуриче, а кокошка пише ноте. С 29 година сам имала четворо деце. Тако да је то мени у мушко-женским односима била велика заштита.

Како прихватате израз „волим те"?

Као животни мото. Тачно знам колико у томе има истине, као и да ли ми је та реченица довољна да прихватим целу изјаву и онога који је даје. Љубав је мени једина права суштина живота успешног човека. Човек који не може да препозна љубав, у сваком облику, не зна шта је права срећа.

Која емоција Вам је најјача?

Ото Вајнингер у књизи Пол и карактер каже да је „сексуални афинитет" јачи од љубави, а то није тачно. Можда кад је о мушкарцима реч. Не знам. Сто посто сам жена. Физичка љубав долази као затварање магичног круга. Права љубав сама по себи подразумева страст и сексуални афинитет, а не обрнуто.

Колико посао утиче на приватност?

Врло много. Пре свега физички нисам довољно присутна у кући, која због каријере много трпи. Али, у кући сам увек имала и имам велико разумевање и, наравно, љубав, а она подразумева поверење. Људи који једно другом не верују у ствари се не воле.

Како доживљавате критике?

Са великом радошћу кад знам да су људи добронамерни. Чак и људе којима верујем питам: „Како ти се допало" и кад чујем критику, о томе дубоко размишљам.

За чиме жалите?

Све што сам желела сам остварила. Жалим за онима које сам много волела, а отишли су. Само за тим жалим.

Шта никад нећете да заборавите?

Има много тога. Књигу бих о томе могла да напишем. Била би ту само лепа сећања, јер све ружно неповратно бришем. Али, најнезаборавније је кад добијете прво дете.