Беспућа Туђманове поезије

Дневник покојног хрватског председника Фрање Туђмана, вођен од 1973. до 1989. године, који је недавно загребачки Вечерњи лист објавио у три књиге, садржи, између осталог, и тридесетак песама, наводи Јутарњи лист.

Међу насловима који се истичу занимљивошћу је и Бити и мнити свемирополисно. Ову кратку песму анализирала су три хрватска песника и критичара.

„Сасвим нечитко стиховано смеће"

„Диктатори и генерали су меке душе – често се, кад негдје неког не кољу, посвећују књижевности", сматра Марко Погачар, песник и критичар поезије.

„Ова Туђманова стихована небулоза на семантичкој разини садржи тек једну баналну, сасвим пасатистичку но лажно будућносно усмјерену идеју, а и та је мисао до краја замућена крајње невјештим изразом, контрадикцијама, излизаним атрибуцијама и лексичким иновацијама по којим ће Врховник, кад једном присвоји титулу, постати познат. Овај је рефлексивни 'козмички туђманизам', укратко, сасвим нечитко стиховано смеће (плаћам пиво ономе тко то испрве до краја прочита а да му се пред очима не замути) - што представља сасвим добру аналогију његових политичких замисли и њихових реализација. Но, Туђман је већ годинама под земљом, кога брига за његове смушене пјесме?", пита се Погачар.

„Очајна реклама за поезију"

„Боли глава! Успио сам два пута прословкати ове стихове прије него што ме забољела глава од овог чудноватог текста. Бојим се да је и аутора озбиљно бољела глава док је ово писао, јер не знам како бих друкчије објаснио ову неразумљивост (најмање лексичку), непотребни, ганутљиви и очито лажни занос који је ваљда разлог свему овоме", став је Ивице Пртењаче, песника и прозаика.

„Мало ме по тону подсјетила на својевремено објављену пјесму Иве Санадера, али је ипак миљама далеко од средњошколског романтизма Јадранке К. којој је каснија амбиција и необична судбина намијенила један велики стан и неколико неспретних функција у којима се цијело вријеме осјећала помало изгубљено и нелагодно."

„Овај текст, осим што је сјајна реклама за таблете против главобоље, могуће и мучнине, страшно је лоша реклама за поезију па стога и не видим разлога ово назвати пјесмом. Ријеч је о потпуном креативном грчу који тражи пукотину из које би се, барем накратко, ослободио, али те пукотине, на овако солидном поетском и људском сљепилу очито нема."

„С друге стране, ипак је ријеч о нечем поучном, те године кад је настао имао сам 15 година и већину ријечи из овог текста нити сам кад чуо нити сам знао да постоје. Он је, тај текст, доказ да се у комунизму живјело богатије, мирније и сретније те да су се генерали у доколици могли бавити и надреализмом, експресионизмом, футуризмом и још неким правцима, невино и тихо, у рату са смислом и стиховима."

„Вишак ријечи и појмовна мука"

„Вишак ријечи и једна појмовна мука. Напросто, посриједи је голема акумулација појмова који се међусобно чак и потиру", кратко је прокоментарисао Тонко Мароевић, хрватски песник и критичар поезије.