Феминизација мушкараца у Јапану

Један од најувреженијих стереотипа о Јапану је онај по којем су сви Јапанци налик самурајима. То је имиџ који у животу одржавају холивудски филмови и бескрајно доштампавање већ много пута објављених књига о моралном коду, вештинама и подвизима тих средњовековних ратника.

У тим филмским приказима Земље излазећег сунца, увек се појављују мужевни ликови оштрих црта лица и дубоког гласа, који говоре гласно и одсечно, те одишу храброшћу и чврстином, па се гледаоцима ван Јапана не може замерити ако верују да су и данашњи Јапанци отелотворење идеала мушкарца као гранитне стене и хероја – да су увек одлучни, несаломиви и импресивни.

Али жива истина је да се времена мењају и да мушкарци у Јапану данас не настоје да изгледају као људска громада која зрачи мужевношћу, те да се не понашају онако како Европљани и други западњаци, који воле мачо изглед и бескрајно се диве менталној чврстини и ратничким врлинама самураја, то замишљају.

Наиме, много младих Јапанаца данас фарба косу, чупа и црта обрве, а и има и оних који депилирају груди и ноге, те на своје торбе и каишеве каче симпатичне луткице. Све је више и оних који у облачењу женске одеће налазе задовољство или, једноставно, добру шалу.

У Јапану се последњих година организују фестивали и журке косплеја, игре преоблачења на којима се средњошколци и студенти облаче у костиме познатих јунака стрипова и цртаћа и затим дуго позирају сликајући једни друге.

Међу косплејерима има и мушкараца који се преоблаче у собарице, медицинске сестре и зечице, а када се манифестација одржава под отвореним небом, они радо позирају не само својим колегама него и радозналцима и пролазницима, под условом да су ови претходно уплатили мању суму новца намењену за покривање трошкова косплеј приредби.

Такође, јапански универзитети организују вашаре за обележавање годишњице оснивања, када се продају разне врсте хране и наступају чланови разних спортских и плесних клубова, а у рекламирању тих наступа и анимирању публике често учествују у женске костиме обучени мушкарци.

Прилика за додатну зараду

Таласу феминизације мушкараца вероватно се нико није толико обрадовао као индустрија козметичких препарата и салони лепоте.

Произвођачи козметике попут компаније „Шиседо“ су, специјално за мушкарце, избацили на тржиште препарате какви су у не тако давној прошлости били намењени искључиво женама: креме против старења коже, козметичке маске за затезање лица, препарате за бељење коже и шминку за прикривање флека и бубуљица.

Економске процене говоре да је продаја мушке козметике сада сектор који у Јапану годишње обрне око две милијарде долара.

Такође, у Јапану у последњих петнаестак година као печурке ничу козметички салони за мушкарце међу којима је најпознатији ланац „Денди хаус“, који све слабијем али зато све лепшем и чистијем мушком полу нуди скоро све што и салони за жене: фарбање, маникир, педикир, депилацију ногу, пирсинг, третман лица блатом, обликовање обрва, увијање и продужавање трепавица, чишћење коже, инструкције у шминкању и масажу стомака као третман за мршављење.

Сматра се да око 300.000 мушкараца у Јапану годишње посети салоне лепоте где потроше око 150 милиона долара, што је двоструко више него у деведесетим годинама прошлог века. Али, од тренда брисања разлика међу половима не профитирају само предузетници који се на овај или онај начин баве козметиком.

И њихове колеге из модне индустрије једва су дочекале да зајашу талас феминизације мушкараца и добро зараде, па се у Јапану сада нуде и мало прилагођене мини-сукње и грудњаци намењени мушкарцима.

Психологија стереотипизације

Укус и концепт лепоте мењају се заједно са вредностима у друштву. Зато није чудно да су сумо рвачи, који просечно теже од 130 до 180 килограма, сада за младе Јапанке углавном дегутантни и несхватљиви реликт прошлости, док су све до пре неколико деценија и даље важили за врло пожељне мушкарце, и због своје моћне грађе и сирове снаге, и због своје тада још увек изузетне славе и угледа, мада је и то био пад у поређењу са старим временима када се ситост сматрала великом наклоношћу богова, а они својим великим позамашним трбусима инспирисали и обожавање и завист простог пука.

Међутим, оно што је још више фасцинантно је то да психолошка истраживања широм света показују да се имиџ читавих народа и земаља у главама људи веома споро мења, упркос томе што већина људи из сопственог искуства зна да се обичаји и понашање у свакодневном животу мењају са временом. Стереотипи о другим народима чак често деценијама ирационално опстају упркос живој реалности која просто боде очи.

Тако страни путници често долазе у Земљу излазећег сунца са мање или више свесним предубеђењем да је прави, аутентични Јапан – стари Јапан, онај у којем сви Јапанци поседују завидно знање из више борилачких вештина, маштају о томе да буду мајстори тих вештина и говоре чистим јапанским.

Негде у подвести страни посетиоци не верују или не желе да верују да Јапанци заправо много и радије од свега играју фудбал, бејзбол и голф, те користе масу позајмљених и искварених енглеских израза уместо савршено функционалних јапанских речи истог значења, јер сматрају да је то модерно и кул.

Део тих стереотипних очекивања је и да су Јапанци не само вредни и озбиљни радници, него и импресивни и мужевни мушкарци попут самураја, или да бар испод западњачког одела и често тихе и скромне спољашности, у грудима носе ватру ратника и поседују чврстину камена. Зато су изглед и мода јапанских младића једно од највећих изненађења које необавештеним страним посетиоцима остане у памћењу са путовања по Јапану.

Ни сами Јапанци, међутим, нису имуни на несвесне или полусвесне перпетуације стереотипа из давно прохујалих времена. Експериментална студија у области друштвене психологије у којој се у Јапану од испитаника тражило да нацртају себе и Мексиканце то је емпиријски доказала.

Наиме, јапански учесници те студије себе су углавном цртали у западњачким оделима, јер себе доживљавају као службенике компанија, савремене канцеларијске раднике, а Мексиканце, који, наравно, исто тако данас раде у фирмама и носе западњачка одела, као су по правилу сликали као сељаке обучене у пончо, са сомбрером на глави – имиџ који су усвојили из америчких вестерна из педесетих и шездесетих година у којима се радња одвија у Мексику из деветнаестог века!

Опадање традиционалне патријархалне културе

Самурајска култура у Јапану и даље живи кроз неговање борилачких вештина у школама, универзитетским клубовима и одредима полиције и војске. Може се рећи да је њен морални аспект у једном измењеном облику присутан и у фирмама, где се од запослених традиционално очекује да имају јак осећај дужности и лојалности према компанији и надлежнима, те да подносе дуго радно време и друге тешкоће везане за посао.

Часови и кратки курсеви аикида, каратеа и џуда и даље се нуде и страним студентима и туристима, а семинари и заједнички тренинзи страним клубовима из области борилачких вештина.

Међутим, та ратничком етиком обојена традиционална култура, која се вртела око снажне личности мушкарца, природно је са доласком дугог периода мира и формирањем изразито конзумерског друштва избледела у свакодневном животу великог броја Јапанаца. Тако данас, како показују подаци спортских савеза, медијске анкете и искуство из живота у тој земљи, милиони деце у Јапану сањају да постану фудбалери и играчи бејзбола, да студирају и раде у Сједињеним Државама, док одрасли страсно прижељкују да занатске вештине стекну или усаврше у земљама западне Европе попут Француске, Белигије и Данске у областима као што су модни дизајн, штрикање и плетење, козметика и фризерска делатност, кулинарство, пекарство и посластичарство.

Такође, иако је јапанско друштво и даље изразито колективистичко, у њему све више узимају маха индивидуализам и еманципација жена. Зато се од жена углавном више не очекује да се беспоговорно жртвују служећи мужа и његову мајку како то налаже традиционално конфучијанско, патријархално васпитање. Младе жене у Јапану данас као и њихове вршњакине на Западу траже више пажње и поштовања за себе.

„Биљоједни момци“

Врло важан утицај на понашање и изглед мушкараца имају и промене у друштвеном положају, стремљењима и укусу жена. Младе Јапанке данас углавном не желе мушкарце који у себи имају једну врсту грубог мачо шарма, односно не привлаче их толико мишићави момци мужевног лица и понашања, колико младићи изузетно витке фигуре, дуже, офарбане косе и чисте коже, који изгледају нежно па и слабо, готово попут лепе девојке. Од младића се данас тражи да буду тихи, стрпљиви, увиђавни и топли, односно да буду, како Јапанке кажу, „слатки попут плишаног меде“.

Штавише, и сами мушкарци у урбаним срединама у Јапану данас сматрају војнички кратко подшишану косу, лице које није глатко обријано, оштар поглед и повишени тон у говору показатељима неотесаности и карактерне незрелости, а не мужевности. По њима, такав изглед и нагло понашање су нешто што се може наћи само међу „маторцима“ и гангстерима.

Многи млади Јапанци данас чак сматрају отворени флерт и удварање супротном полу преагресивним, па чак и заморним, па се више посвећују хобијима, док иницијативу за оформљавање везе препуштају женама. Коментатори друштвених прилика у Јапану тај тип пасивног мушкарца који не прилази женама и нема неке посебне амбиције за каријеру називају „биљоједним момцима“, јер им, сматрају они, недостаје жустрина, продорност, па и сексуална жеља каква се виђа код месоједних животиња, односно, мужевнијих мушкараца.

Социолози сматрају да феминизацију мушкараца и масовну појаву „биљоједних момака“ у млађим генерацијама, проузрокује спој урбанизације и индустријализације са специфичном породичном и корпорацијском културом која доводи до тога да су очеви практично одсутни из процеса подизања деце.

Наиме, у савременом Јапану, упркос еманципацији жена последњих деценија и даље опстаје традиционални модел породице по којем жена треба да остане у кући, одгаја децу и води рачуна о домаћинству, док мушкарац треба да ради и заради за читаву породицу. Од запослених у Јапану се, међутим, очекује да редовно раде прековремено, и да, након десет или дванаест сати проведених у фирми, касно увече учествују у дружењима са колегама са посла ради „јачања међуљудских односа у фирми“ и „продубљивања поверења међу запосленима“.

То практично значи да је много очева одсутно из живота своје деце, па она време проводе скоро искључиво под окриљем мајке. У Јапану су управо мајке те које воде децу на спортске мечеве и бодре их на разним школским такмичењима, а не очеви или деде како је то пракса на Балкану. Зато није чудно да на укус и размишљање мушке деце у савременом Јапану у знатној мери утичу свест и деловање њихових мајки.

„Отупљеност од мира“

Јапан је земља која већ седамдесет година ужива мир, а неколико деценија и изузетну унутрашњу политичку стабилност и велико материјално богатство. Старије генерације мушкараца, кад гунђајући коментаришу неактивне и феминизиране младиће, често криве „отупљеност од мира“. По њима, благостање и удобност остварени у условима дуготрајног мира и неометаног економског развоја криви су за то што су млађе генерације ментално и карактерно ослабиле.

Када су стари јапански „мачои“ били млади имали су пред собом сан о обнови у рату до темеља разорене земље, о изградњи врхунских предузећа, пробијању на светски трон у развоју економије и технологије, о повратку угледа народа и државе. Имали су много тога да исправе, докажу и створе.

Јапан је још осамдесетих постао друга економија на свету и светски технолошки лидер, те створио животни стандард и здравствени систем који су његовим становницима омогућили да заседну на врх листе просечно најдуговечнијих људи на свету.

Последњих година чини се као да нема ничег посебног што треба остварити.

Тај вакуум у животу одраслих мушкараца сада попуњавању хобији попут праћења моде, играња видео-игрица, сакупљања стрипова и фигурица јунака из цртаћа, а код неких и облачење у женску гардеробу и експериментисања са шминком.