Део Келна – сеоска бара или кречана, храм пива и ракије

Авион се спушта кроз густе, новембарске облаке. У Порајњу је јесен онаква какву је памтим – сива и влажна. Келнско-бонски аеродром ми је нека врста матичне луке. Одавде сам најчешће летео у узбудљиве крајеве света.

Пут до моје нове адресе у Келну – а то је на десној обали Рајне, у Калку – испоставиће се мучним. Грунула је за јесен необично крупна киша, шинобус који иначе саобраћа до Келна избацио нас је на периферији града због неких грађевинских радова. Аутобуси који су преузели улогу недостајућег шинског возила били су пуни нервозних људи. У превозу сам имао довољно времена да размислим о мом новом крају.

„Кебес Андерграунд“ је бенд из келнског Јужног града. Један од његових карневалских хитова зове се Још никад нисам био у келнском Калку. Затвореност у свој кварт показује менталну структуру паланке. То јесте карактеристика Келна. Али оваква песма је и знак да се са леве обале Рајне, где је катедрала, Калк види као нека врста дивљег, прекоречног иностранства.

Када сам се обрео на станици Калк–Капела већ је био мрак. Прозори библиотеке у Већници, административном срцу овог дела града, жарили су угодном светлошћу. Још пет минута и пред својим сам улазом. Десетак дугмића за звоно. Поред једног од њих пише Дедовић.

Калк и предрасуде

„Све лоше на овом свету долази из Нипеса, Калка и Еренфелда.“ Ово је узречица коју је чуо свако ко је макар неко време боравио у Келну. Размишљам о предрасудама централних градских крајева према радничким периферијама. Вероватно слично мисле Дорћолци о људима из Раковице.

Судбина је хтела да у ових неколико деценија искусим келнски живот у сва три наведена краја. У Еренфелду сам написао најбоље странице о љубави. У Нипесу обожавао да се мувам око турске пијаце и да на тезгама миришем парадајз, зазивајући слике из детињства. Додуше, једно време сам живео и на југу града, у крају који се сада сматра врло траженим, а некада је, као све три лоше дестинације из келнске пословице, био помало запуштен.

У међувремену су два од три проказана краја изашла на добар глас, што се може ишчитати из растућих цена квадратног метра стамбеног простора у Еренфелду или Нипесу. Прво су се тамо уз раднике и гастарбајтере из целог света населили студенти у потрази за јефтиним становима.

Потом су дошли уметници, слободарски духови из слободних професија, дизајнери, архитекте, програмери, медијски радници. Онда долазе и остали – адвокати, лекари, просветари. Овај део града почињу да уређују по мери захтева нових станара. Отварају се фенси локали, напоредо са оријенталним, азијским и латиноамеричким ресторанима. Веганске самопослуге, центри за јогу.

Треба ли рећи да на крају тог процеса овакве мултикултурне четврти постају алтернативна стецишта младих буржуја и салонских левичара? Све то видим у зачетку и у Калку.

Мулти-култи креч

Некадашња радничка четврт, смештена између звоника две цркве од црвене цигле – Маријине и Јозефове – већ се шездесетих напунила странцима. Само што сам изашао из стана, на једном од главних тргова у крају који су грађени геометријски прецизно као правоугаоници, видим групицу демонстраната и плаву полицијску ротацију.

Нека девојка виче у мегафон: „Зауставите рат. Радници не пуцају на раднике.“ Левичарско романтичарска парола на моју велику жалост није помогла да се заустави или спречи ни један рат до сада. Радничке партије развијених земаља су, подсетимо, пред Велики рат гласала за ратне кредите. Тако је остало до данас.

Шетам дуж главне саобраћајне артерије у крају – Калкер Хауптштрасе. Широки тротоари пуни света. Калк је заправо смештен између две станице метроа – Капеле и Поште. Тих петнаестак минута хода су ме уверили да ће мој живот овде бити све само не досадан.

Вавилонска пометња језика. Чуо сам арапски, руски, турски, непознати афрички језик, наше речи, шпански, италијански, енглески. И помало немачког, уз обавезно рајнлађанско дијалектално запевање. Неколико наркомана са гласним солилоквијумом, покоји просјак.

Из радње којој је маскота и власник Лукас Подолски, славни келнски фудбалер пољског порекла, мирише донер.

Наредних дана ћу се уверити да је заиста добар, можда најбољи у граду. Цена – седам евра. Овакви као ја памте донер у Берлину из средине деведесетих – коштао је две и по марке. Или мање од два евра. На излогу радње се може прочитати „Оригинал Калк“.

Пред једним хипермаркетом ромски музичари свирају Jingle bells, jingle bells, Jingle all the way! – толико су балканизовали америчку божићну песму да се гарава и мени почела свиђати.

Арапска пиљара, тајландски ресторан, италијанска пекар и усамљени келнски кафић, по ентеријеру више паб, из којег бију шлагери. Улаз у парк иза којег је гимназија. Потом познате радње са јефтинијом робом. Њихова концентрација у крају говори да овде не живе имућни људи. „Лидлова“ конкуренција, самопослуге са заиста народним ценама као што су „Нето“, „Норма“, „Алди“, начичкане су у размаку од неколико стотина метара.

Ту је и локал испод чијег је назива на немачком написано у погрешном роду „Сиријска ресторана“. Овај човек је бржи са покретањем бизниса него са учењем језика.

Оштар мирис марихуане на неколико ћошкова. Берберске радње као окупљалишта нових суграђана пристиглих са Оријента. Сарајевска пита у бурегџиници „Балкан“. Треба препознати у који италијански локал заиста вреди ући. Неки су само локално окупљалиште ситних криминалаца, а други пак одличне пицерије.

Пошта и околина

Људи пред лепом зградом поште припремају божићне кућице. За неки дан ће овде засветлуцати предбожићни кич, замирисаће кувано вино и роштиљ. Са друге стране улице, одмах иза станице метроа, сместио се шопинг центар Келнске аркаде. У њему се поред свих тих фирмираних производа овдашње помало потцењено грађанство може осећати велеградски.

Поред поште према станици градског воза води улица Тримборнштрасе. Китњасте зграде старе 200 година у истом низу са зградама зиданим педесетих и шездесетих година прошлог века, када се Немачка дизала из рушевина па није било времена за фасадне украсе. Четири петине Калка је у Другом светском рату уништено.

Низ улицу је ћудљиви дан просуо нешто сунчеве светлости. Одмах на првом ћошку је центар далекоисточних борилачких вештина, а иза надвожњака одличан марокански роштиљ. Ту може да се једе деликатно спремљена пилетина по ценама о којима у ресторанима можете само сањати.

Враћам се споредним улицама правећи полукруг. Завирујем у обична дворишта, уредне сокаке, мирне улазе. Врева главне улице као да је јако далеко, а до ње је трк неколико корака. Избијам опет код Капеле.

Келнски засеоци, циглане и кречане

Први пут се Калк спомиње пре отприлике хиљаду година као Вила Калка. Вила је на латинском означавала сеоско газдинство, а Колк у локалном дијалекту јесте нешто попут баре. Оно што данас звучи отмено у преводу је значило „Сеоска бара“.

Ипак, постоји и друго тумачење назива Калк. Стари Римљани су наводно ово место користили за складиштење кречњачког камена који су вадили из оближњих каменолома. Градио се антички Келн, а за то му су били потребни и камен и креч. А „калк“ на немачком значи „креч“.

Без обзира да ли је на почетку значио „Сеоска бара“ или „Кречана“, код помало надмене господе с оне стране реке овај топоним је у најбољем случају изазивао подругљив осмех. У средњем веку овде је постојала нека врста болнице у коју су из оближњег села Дојц слали тешко болесне и заражене, који су остатак својих дана проводили у беди, надајући се милостињи успутника који су из оближњег побрђа долазили у Келн.

Калк није био поштеђен великог мача историје, Тридесетогодишњи рат је довео шведске трупе које су опустошиле околину. Нису изостали ни куга ни глад. Остаће запамћена и 1784. када се лед на Рајни нагомилао до висине куће, провалио насипе, а када се отопио, Рајна је потопила Калк.

Када је 1660. куга спопала Келн, а поштедела Калк, захвални становници су подигли капелу посвећену патњи Богородице. У Капели се чува пијета из 15. века, фигура Богородице са мртвим Исусом на рукама. Капела је три пута рушена, последњи пут у Другом светском рату.

Када изађем из метроа на станици Калк–Капела најпре угледам на зиду од тамне црвенкасте цигле фигуру Светог Христифора, који по легенди на леђима носи дете Исуса преко воде. Вајар Хајн Микенберг је био посвећен хришћанској уметности. Његов Христифор, створен 1957. искривио се од терета – не носи само дете на плећима већ и искупљење за цели свет – али не одустаје.

У Калку су најпре настале циглане и складишта песка, јер је град преко реке почео нагло да расте. У самом граду није било дозвољено да се граде индустријски погони, па су се подручја као што су Еренфелд, Милхајм и Калк претворила у градилишта фабрика келнских индустријалаца – хемија, машине, порцелан. Чак су покушали да ваде угаљ, али подземне воде су спречиле тај наум.

Пропали рудник, успела пивара

То место неуспелог рудника су 1858. купили браћа Зинер у намери да прошире пивару коју су основали неколико деценија раније. Ту је настала зграда од цигле, боље рећи храм пива и ракије, најстарији производни погон пива који је још у употреби у Келну.

Управо тамо сам се упутио те новембарске вечери. Од мог улаза у стан до дворишта пивнице са лепом баштом нема ни десет минута хода. Друштво ми је правио стари познаник, иначе стручњак за проучавање сукоба и пензионисани професор мировних студија, Луц.

Имали смо среће да је Музеј пива са продавницом у главној згради био отворен. Видели смо оригиналне машине и лепо уређену унутрашњост некадашњег производног погона у којем посетиоци данас могу да уживају у проби пива и ликера, слушајући кустоса како прича о историји овог места.

После тога смо сишли у ресторанску пивницу у подруму. Дубоко испод земље три велике сале биле су скоро пуне. Мада није било музике, децибели раздраганих гласова су пунили акустичан простор.

Наручили смо по једну „пивску пробу“ – за пет евра добију се четири сорте пива на увид. Систем преузет из винарија заиста је добар. После оваквог искуства свако може да пронађе своје пиво, пошто је палета укуса широка, од горкастог лагера, преко помало дивљег нефилтрираног пива до црног пива од слада, чији укус одаје само име.

Уз све ово вечерали смо кобасицу са раштаном, врстом дивљег купуса, за који кажу да има више калцијума од млека, више гвожђа од бифтека и десет пута више витамина Ц од спанаћа. Мени је у том тренутку било најважније да је јело било одлично спремљено. Како да не заволим овај крај, када има овакву пивску институцију у свом срцу?

Вила Калка

Пре него што ћемо се разићи, навратићемо до кафеа који се налази одмах до Грађанске куће у којој се одржавају различити курсеви, од немачког језика до хеклања. Кафе се зове Вила Калка, има ретро намештај, угодну музику, одличан капућино.

Луц, који је живео и у Берлину и у Паризу, изненађен је сличношћу овог ентеријера и најбољих локала у којима је знао проводити време у тим метрополама.

Вила Калка нас је потпуно освојила чињеницом да у кухињи има Јапанку која је зналачка куварица, али је кондиторске вештине усавршавала у Паризу. Судећи по укусу баскијског чизкејка, ова јапанско-француско-немачка комбинација је чиста срећа за Калк. Отуд није тешко да се човек и овде осети као код куће.