Манастир Сретење у Овчарско-кабларској клисури – да будете ближе богу и молитви

„Где круна буде пала, ту нека никне светиња" каже легенда. По предању, са врха Овчара бачена је круна која је најпре пала на један клис, а онда се откотрљала на други и зауставила у долини познатој као Коронски до. И баш на том месту, народ је подигао манастир.

„Манастир Сретење који се налази иза нас је у сваком случају подигнут на најлепшем месту у клисури, али не знамо када је тачно подигнут. Први помен је и 1528. године, то је Османски попис. Ако је то Османски попис из 16. века, онда са великом сигурношћу можемо рећи да је тај манастир из средњег века. Зашто? зато што Турци нису дозвољавали да се манастири подижу изнова из темеља, али јесу дозвољавали да се обнове старији манастири“, наводи Милош Тимотијевић, кустос Народног музеја у Чачку.

Манастир је у прошлости неколико пута био рушен и спаљиван. Најпре су га уништиле Османлије, 1941. бомбардовали Немци, када је спаљена библиотека и архива, а 1944. савезници када нестаје скоро све што је преостало.

У 19. веку манастир је био обновљен захваљујући монаху, а касније и владици, Никифору Максимовићу. Сачуван је зидани иконостас што је, кажу, реткост. Од 1947. године Сретење постаје женски манастир. У њему данас живи 16 монахиња. Игуманија Нина овде је дошла осамдесетих, када је имала само 15 година. Овде је практично цео живот. Каже да се доста тога променило.

„Данас је манастир много више посећен него што је некада био, односно седамдесетих и осамдесетих година. Посећенији је више на литургијама. Сваке недеље имамо по стотину људи. То је нама најбитније да се народ враћа вери и богу, јер ми смо овде на планини“, каже игуманија Нина.

„Сигурно можемо рећи да је Никоље старије, да је Света Тројица величанственија, да Благовештење је потпуније и најмање рушено, међутим Сретење се налази на најлепшем месту. Значи природни амбијент је условио један свечани мир који постоји у овом манастиру. Ако погледате литице Каблара који се налази иза нас, затим овде нема никаквог саобраћаја. Ми смо заправо у слаповима зеленила, и лети је овде заиста дивно. Зими је сурово. Пада дубоки снег и манастир је изолован, али то је његова предност. И људи су заправо и правили манастире на изолованим местима да би били ближе богу“, додаје Тимотијевић.

А када сте ближе богу и молитви, ближи сте себи, саветују у манастиру. То и јесте највећи, али и најважнији изазов. Игуманија Нина каже да је њима овде увек исто – које год да је годишње доба. Раде, читају, одмарају се, а често им понеко сврати. Најбитније је, додаје, да живе у миру, сваког дочекају и помогну кад могу.