Паника због ракије и хиџаба на аеродрому у Џакарти

Мој пут у Индонезију планиран је дуго. Партнери из Асвинија травела су ме питали шта бих све волела да видим, на шта сам им одговорила подугачком листом за чије чекирање ни месец дана не би било довољно, а камо ли десетак колико је требало да траје мој боравак.

Вероватно видевши да имају посла са алавом путницом, понудили су ми нешто што нисам могла да одбијем – моје је само да дођем, а њихово да ме одушеве. Тако је и било. Коначна рута представљала је компилацију „места која морате посетити”, „места које не морате посетити али се нећете покајати ако их посетите” и „места која не бисте ни сањали да ћете посетити”.

За све се побринула Анис, њихов маг за локалне туре. Она је била задужена за мој боравак и за дочек на аеродрому.

Алкохол, хркање и бирократија

Са Анис сам разменила фини број порука, збивала шале и вукла је за рукав за свакојаке глупости пре поласка. Знала сам да ће све време бити са мном, што је са собом носило много предности и две мане.

Прва је то што нећу моћи да пијем алкохол јер је Анис муслиманка. Није да сам планирала да се опијам, али пријала би ми понекад чаша вина уз њихове љуткасте нудле. Претпоставила сам да ћу са Анис ићи на места на којима се алкохол и не служи. А и да се служи, нема смисла да лочем пред њом.

Друга је била то што ћу са Анис делити собу, а једна од нас две хрче.

Међутим, оно што ми је заиста стварало нелагодност око тог пута није имало везе ни са алкохолом, ни са хркањем, већ са мојим послом, који некад уме добро да ти закомпликује путовање. Због тога је само паковање, укрцавање, али и искрцавање из авиона за мене било веома стресно.

Ноћима сам се преслишавала шта све треба да понесем, како да се спакујем, смем ли ово да ставим у кофер, смем ли оно да ставим у кофер, шта ако будем имала проблеме на аеродрому...

А проблема је, реално, могло да буде. Процедуралних, али и јестивих.

У коферу домаћи кексићи и чоколаде, поклон за домаћине. Био је ту и микрофон. И кабл од 10 метара.

А тек да сам понела ајвар. И ракију. (Нисам, верујете ми ваљда.)

Ништа од тога се, према правилима, не сме наћи у коферу или сме у ограниченим количинама.

Српско име са разгласа, сигнал за депортацију 

И таман када сам опалила себи два невидљива шамара, схватих да сам испред траке за пртљаг на аеродрому у Џакарти једина ја остала да чекам од свих путника чије сам фаце снимила на лету из Истанбула.

Кофера није било двадесетак минута. Са сваком секундом анксиозност је пукла јаче од шамара.

Да зло буде веће – у једном тренутку се са разгласа чуло баш моје име. Поглед ми је ужурбано пао на стаклена врата канцеларије Имиграционог, која је била пуна људи и животиња. Била сам убеђена да су ми сачували ВИП место за депортацију. Одмах поред налицкане пудле.

У то су ме разувериле службенице из Одељења изгубљеног пртљага, којима сам се лукаво обратила за помоћ, пре него што ме пошаљу на стаклена врата. Према њиховој евиденцији, никаквог проблема нема са мојим пртљагом и могу слободно да наставим куд сам пошла.

А пођох да нађем Анис, која ће ме извући из овог чистилишта за туристе у које сам саму себе увалила и одвести у обећани рај, због којег сам прешла пола света.

Зилион хиџаба а мараме нигде

Док сам гурала покварена колица ка излазу, сетих се да ја и не знам како она изгледа. Знам јој само лик. Не знам какве је грађе, колико је висока, које боје јој је коса. Знам само да носи шарену мараму – на слици на Вотсапу!

Одједном, испред мене замишљене блеснула је гомила људи са картицама на којима су разна имена. Ли, Џонатан, Патрик. Нема Александре. Нема ни оне шарене мараме! Има зилион жена и исто толико једнобојних, пастелних, измиксаних марама, али не и ОНЕ са Вотсапа.

Тражила сам Анис добрих десет минута. Излазила са аеродрома, враћала се унутра, заглављивала се у месту са све ћопавим колицима. И таман кад помислих –  гуско, што је док си још имала интернет ниси питала: „Хеј, које ти је боје хиџаб?” – испред мене се појавила најважнија особа на свету у том тренутку. Моја спаситељка!

На глави је имала пудер розе мараму. На уснама „нешто јачи” кармин. Не знам зашто је ставила наочаре за вид кад их нисам видела на њеном профилу, али сам сигурна да су јој очи сјацкале баш као на слици.

Поздравила ме је уз осмех, раширених руку: „Welcome to Indonesia” (Добро дошла у Индонезију)!

Гуско, овог пута рекох себи – зар ти је требала боја хиџаба? Овакав срдачан дочек довољан је знак распознавања! И наговештај да ћеш се овде осећати као код куће.

И као што рекох на почетку: Тако је и било! Анис се побринула не само да се осећам као код куће, већ и да све муке с којима сам кренула на пут добију ново име – блам! За прећуткивање. Не говориш никоме, немој да се брукаш (а нарочито немој да ти падне на памет да о томе пишеш)!

Сирсак и наси-горенг лече анксиозност 

Алкохол није недостајао. И када сам могла да га пијем, прескакала сам га – због лекова против маларије.

Одмах са аеродрома Анис ме је одвела на хладни напитак од гравиоле (сирсак на индонежанском), који ми се залепио за непца.

Признајем, за опоравак од целе ове заврзламе није било довољно да се за непца залепи само пиће. Знала је то и Анис, па ми је брже-боље под прсте потурила и наси-горенг, пиринач пржен са месом и поврћем и нечим што они зову кечап, а везе са нашим кечапом нема.

Прво натовиш и напојиш госта и мирна си – политика која је дала добар резултат.

За хркање спаса није било, то сам знала од почетка. Једна ће сигурно да хрче, друга из пристојности неће стављати чепове у уши.

Но, Анис је и за то унапред смислила решење. Буђење у 5 ујутру, на ногама до 9 увече, хотел, туширање, спавање.

Хркале смо „на сва звона” обе. Додуше, кратко – јер смо за предах од истраживања Индонезије имале само неколико сати сна.

То је једина замерка коју сам имала на план пута. Додуше, има још једна – гужве у саобраћају.

Да нисмо морале да спавамо и да се читаву вечност возимо од тачке А до тачке Б, верујем да бисмо успелe да чекирамо још понешто са, нажалост, згужване листе ове алаве путнице. Овако, приморана сам да се вратим у Индонезију. Више пута.