Нико не говори о маларији у Индонезији, како сам се извукла

Маларија ми није била ни на крај памети, када сам почела да планирам пут у Индонезију. Поред толико ствари које треба да сабијеш у план десетодневног обиласка, ко ће још да размишља о болестима. Ал', не лези враже. Кад те у три дана десет особа пита које болести харају у Индонезији, не можеш да се не запиташ и ти.

Шта ћу, куд ћу - скокнем на сајт Министарства спољних послова - кажу, раширена су обољења хепатитис А и Е. То значи - пијте флаширану воду и водите рачуна о хигијени, тј. перите руке и пазите где једете и пијете.

Међутим, видех и упозорење на денги грозницу и присуство маларије у појединим деловима. Међу њима је и Калимантан, индонежански део Борнеа, који је био прва тачка на путу.

Џунгла, река, влага - па нормално да ће бити крдо комараца. Још кишна сезона! Какве сам среће, вратићу се изрешетана, директно на Клинику за инфективне болести!

И шта сад? Да ли је баш неопходно да идем у џунглу? Узбудљиво јесте, али шта ако заглавим маларију. Шта ће ми то, што лепо не одем на Бали?

Искакала су из подсвести као отровне стрелице свакојака питања, неочекивано много боље опције од одласка у дивљину - ал' нисам се дала!

Шта каже Гугл, а шта лекари 

Одлучила сам да ризикујем, али и да учиним све што је у мојој моћи да ми маларија не буде главни сувенир по повратку из Индонезије.

И гле, Гугл каже: дуг рукав, дуге чарапе, средство против комараца са ДЕЕТ компонентом. И обавезно антималарик!

Али који, када су њихови комарци отпорни на најпознатији лек? Имао је Гугл одговор и на то, али сам ипак озбиљније приступила проблему и одговор потражила у Батуту.

Кажу, купите тај и тај лек ако га уопште нађете у Србији, може да га набави евентуално једна апотека, пробајте.

- Ок, али шта ако га не нађем?

Слеже докторка раменима уз благи осмех:

- Само физичка заштита. Гледајте како се они штите. Покријте тело гардеробом и биће довољно. Није Индонезија нека забит, знате, људи тамо нормално функционишу, па и туристи.

Ок, мало су ме умирили. Ал' одох ја да ипак купим те таблетице, шта ме кошта. Уствари - кошта. Око 8, 9 хиљада, ако се не варам. Купих, нек иде живот.

Потапање у лосион и исколачене очи локалаца 

И одох ја тамо. Полетела, слетела, па правац џунгла.

Одмах по доласку обавих то што се мора - поздрављање са домаћинима, фотка-две на аеродрому, па брже боље се ухватих за ранац. Кренух да се тамо, ни пет - ни шест, пред свима мацкам, тачније потапам у лосион.

Снимили су то локалци, па су ме и похвалили: "Ооо, ти си опремљена за џунглу!"

"Него шта сам", рекох уз клиначки кез. "Понела и антималарик". Е, ту настаде благи јаз.

Моје "да" на њихово "стварно?" покупило је помало исколачене очи, много чуђења и закаснели осмех - да се гошћа из Европе не осети нелагодно.

"Ако се тако осећаш боље, одлично. Али знај, нема бриге, ти ћеш овде бити само два дана. Уосталом, није овде маларија толико присутна", рече ми један од водича.

Испричали су ми да се у тим деловима Индонезије, који су били на мојој рути, не говори много о маларији. Није да је нема, али није нешто што је учестало, чега се становници плаше.

Голо раме и опијум од цитруса 

Пријало ми је то да чујем. Зато сам, на послетку, у ову авантуру закорачала опуштеније него што сам то могла да замислим.

Мало јакна, мало голо раме, мало чарапе, мало боси прсти. Ко да унапред брига бриге које, уверили су ме, ипак нису тако велике.

Два дана и ноћ провела сам на реци. У џунгли. Извукла сам се без иједног убода.

Нит сам осетила пецкање, нит сам чула зујање, нити су ми комарци налетали на беоњаче, нит су улетали у уши и нос како сам се прибојавала.

Екипа на броду нам је за спавање наместила душеке са мрежицом, а палубом се ширио ненаметљив мирис цитруса којим су ова ђавоља створења држали подаље од нас.

Видесмо додуше наредног јутра рој инсеката утопљен у лавабоу. Да ли је међу њима било комараца, не знам. Али са њима се утопила и нелагодност због маларије која се на почетку пута држала високо "изнад воде".

Зашто се ћути

Сада ми је јасно зашто ни од једног искусног путника нисам чула ништа о маларији у појединим деловима Индонезије, док сам се припремала за пут.

Чињеница да је неко подручје маларијско, не значи аутоматски да ћете се из њега вратити директно на Инфективну клинику, како сам ја у једном тренутку помислила.

Чак и наши људи који живе тамо кажу: "Завлачили смо се у сваки кутак ове земље и ниоткда се нисмо вратили са маларијом."

После овог искуства, и ја комотно могу рећи да за одлазак у маларијско подручје није потребна ништа већа храброст него за одлазак на Земунски кеј, где у летњим месецима ни отров не може да те одбрани од јата летећих крокодила.

Лекове сам попила до краја, предострожности ради. И потрошених пара.

Мислим да нисам погрешила што сам их купила. Превенција и одговорност према себи није на одмет, зар не?

Оно што је сигурно - много бих погрешила да сам због те страшне речи "маларија" и зазирања од непознатог, пропустила бисер на овом путовању, које се, на мом списку чекираних дестинација, попело у сам врх.