Ретимно – башта пуна нара

Од Ханије до Ретимна вожња траје сат времена. Критски возач меље без престанка у спикерфон, али јутро је беспрекорно ведро, па ништа не може покварити излетничко расположење.

Аутобус нас је истоварио око девет сати, испред нас је фудбалски стадион, лево од њега море, а иза тврђава. Инстинкт би нам рекао да би требало ићи уз море. Срећом, постоје електронске мапе. Савијамо десно иза игралишта, идемо обичном улицом, али са леве стране искрсавају староградски сокаци.

Скрећемо код Велике капије у центар. Данас је Грци зову Мегали порта, а Млетачка Република која ју је изградила као део бедема дала јој је назив Порта Гуора. Није много остало од градских зидина.

Ретимно се полако буди. И нама је потребна кафа. Наћи ћемо је у самом центру, у кафеу Бреw Yоур Минд - није лоше, ако се преведе као „скрчкај свој ум". И тако ћемо ритуално оњушити град. Пијеш одличан тамни напитак, преко руба шоље гледаш трговце како отварају радње и довикују се, познаници ћаскају на улици. Стигли смо.

Мада су у доба Минојаца сву славу побрали суседни већи градови, Ираклио са Кнососом и Ханија, Ретимно је такође био довољно самосвесна варош па је ковао сопствени новац. На једном новчићу били су приказани делфини - ти су се паметни морски сисари неколико хиљада година касније преселили са новчића на градску заставу.

Рабија Евманија

У овом граду су рођени значајни људи. Емануил Цудерос је предводио грчку владу у егзилу за време Другог светског рата. Атанасије ИИИ цариградски патријарх у 17. веку рођен је такође у Ретимну под световним именом Алексије Пателарије. Било је ту и сликара чувене критске школе и песника, али по моћи која је била плод моћне лепоте, ненадмашна је Евманија Ворија.

Рођена је 1642. једни кажу у млетачкој, а други у грчкој породици. У турском походу на Ретимно 1645, девојчица Евманија је као плен одведена у Истанбул и тамо је одгајана у харему. Као девојка је запала за око султану Мехмеду IV. Родила му је шесторо деце, од којих су двојица синова били султани.

Кажу да је послала свилен гајтан у одаје једној новој султановој миљеници - па та друга несрећница није дочекала јутро. За време владавине сина Мустафе, ова Крићанка је била најмоћнија жена Отоманског царства. Скоро да заборавим: Еваманија Ворија се у свом другом животу звала Хасеки Еметулах Рабија Гулнуш. Њен родни град је ионако у наредна два и по века био у њеној царевини.

Фортеца: Сликар и позориште

У византијско време се брег на којем је изграђена тврђава звао Палеокастро - Старо утврђење. Непоуздане хронике из античких времена помињу Аполонов храм и Артемидино светилиште. Оно што је сигурно - утврђењу је моћну структуру и значај, као уосталом и целом граду, дала млетачка владавина од почетка 13. до средине 17. века.

Утврђење су градили 17 година. Кажу да је у градњи учествовало преко 100.000 људи и преко 40.000 животиња. По томе закључујем да су магарци тих 17 година живели мање напорно од Ретимњана. Када је 1590. била завршена, Фортеца се могла подичити статусом највећег критског утврђења.

Из центра Ретимна пењем се улицом уз брег који са обе стране нуди локале са баштама у хладу. Осврнем се и видим да је овде, на висини, становала моћ, а доле, у граду, њена логистика.

Поред улаза који се наплаћује четири евра - чупави седобради човек свира саксофон. Загледан је у тачку коју само он види. Уђем у тврђаву и пажњу ми одмах привуче изложба у каменим просторијама с десне стране.

Уметник Ставрос Јакумидис има палету боја које ословљавају неку медитеранску жицу у мени. Он је ту, ради за једним великим столом и радо разговара са публиком. Каже да његово мајсторско дело испред којег стоји (на њему у лепом хаосу препознајем и Минотаура) кошта 5.000 евра. Да имам те паре, био бих купац за ову слику. Уместо тога фотографишем Ставроса и његово главно дело. Он радо позира, одличан је у маркетингу.

На тврђави су направили и бину на отвореном, врсту неоантичког позоришта. Из неког разлога ту сам сео и уживао у одсуству глумаца и публике, маске и хора. Довољно ми је било да гледам представу коју је правила игра сунчевих зрака са сенкама великих крошњи дрвећа.

Са тврђаве се најбоље види град. Можда се и најбоље разуме његова историја. Егејско море је скоро нестварно плаво. Камен пушкарница као блештав оквир за слику.

Кад год би јој у храм ушао

На месту где су Млеци оставили бискупску цркву Светог Николе, у славу султана Ибрахима званог Луди направљена је џамија. Црквена грађевина наткривена је куполом, а тамо где је био михраб, ниша окренута према Меки, сада постоји једини сачувани запис из Курана: Кад год би јој Зекерија у храм ушао...

Тај део ајета из 37. суре је на први поглед мистериозан. Коме, њој? Марији, Исусовој мајци, која је у Курану Мерјема, а Зекерија је библијски Захарија, отац Јована Крститеља. Није ли ово османско указивање на Исусову мајку било свесна копча између онога што је била црква и онога што ће бити џамија? Не знам.

Купола је лишена украса. Необичан мир у бившој цркви и бившој џамији. Која је сада тек лепа љуштура за векове који се испред мене у плесу сенки таложе.

Враћам се другим путем, обилазим сеновите пролазе испод чемпреса, још једном гледам Ретимно. Моје кораке између камења и мора, између кактуса и чемпреса, одоздо прати звук саксофона. Отегнута импровизација која као да користи ритам ударања таласа о стене.

Пре него што сам изашао, видео сам гомилу ђулади, наслаганих на једном платоу. Неискоришћена муниција претходних векова, лишена сврхе. Немачки тинејџери покушавају ђоном скупих патика да гурну једно ђуле, али оно је претешко за симулацију фудбалског гега. Одустају и одлазе.

Иза капије саксофониста још увек свира. Памтићу ову тврђаву као једно од најлепших бивших војних комплекса које сам видео. И памтићу га по свирци овог човека. Дао сам му евро и продужио доле, у стари град.

Кроз крвоток вароши

А град је лепши од фотошопом налицканих туристичких проспеката. Сплет уличица, врева. Најпре наилазимо на Петихаки трг. На једној страни је Римондијева чесма на којој главе лавова ригају воду. За тренутак сте потпуно у млетачком филму, сунце, архитектура, атмосфера.

А неколико корака даље налази се Гази Хусејинова џамија. Она је најпре била млетачка црква посвећена Марији, потом августински манастир, да би турски освајач Хусејин Паша грађевину претворио у џамију. Данас је она културни центар и концертни простор.

У шврљању градом видимо дворишта са грмовима нара отежаним од плода, црквице, локале са лепим ентеријерима, занатске радње у којима се не продаје кинески треш као у многим местима северне Грчке, већ предмети домаће радиности.

Излазимо на обалу код венецијанске луке. Критски градови су управо због ових, наизглед супротстављених слојева, изузетно занимљиви - античко-византијско-грчка естетика, уклопљена у венецијански и оријентални смисао за лепо. У луци доминира Венеција.

Критске ђаконије

Поново скрећемо ка центру града, и скоро изгубљени у сокацима наиђемо на место које нам је било суђено за наредна два сата - таверна Госпођа Марија. На раскршћу двају уличица локал изгледа као кућица за лутке. Вино домаће, критско. И све како треба. После видим на интернету да локал многи хвале, али понеко и куди. Ми смо били они срећници којима се све допало. Миран разговор уз вино ван гужве, добри критски мезетлуци, умерена цена.

Одлучили смо да прошетамо дуж обале. Овај део је најсличнији сплитској Риви. Локал до локала с погледом на палмореде и море. После подуже шетње свратимо на колач у посластичарницу Мели. Ту нас је уз солидну кафу разведрио екмек каимаки ице цреам. Савршен оријентални колач са сладоледом.

Сетио сам се да су продавци у Истанбулу јутром узвикивали „Екмек, екмек", носећи врућ хлеб. А онда сам се сетио да смо на Сицилији у градићу Ћефалу јели сладолед у погачици. Медитеран је чудесан и бизаран. А Крит, и у њему Ретимно, у самом су срцу те чудесно-бизарне цивилизације.

Да Ђорђо види ово

Остало је да прошетамо до плаже. Чисто да видимо да ли је Ретимно заиста и са те стране вредан хвале. Већ се помало хвата сумрак, облаци плешу на беспрекорној површини неба, шаљући сенке по осунчаном песку. Нема скоро никога, људи су отишли на вечеру, па ће у град који пали своја светла и мами музиком и мирисима.

Плажа без људи - да је Ђорђо де Кирико, родоначелник метафизичког сликарства, видео ово мојим очима, укључио би у свој програм празних медитеранских тргова и безљудну плажу код Ретимна.

Враћамо се назад булеваром који нас води поред Цркве четворице мученика - Османлије су их погубиле 1824. Опет смо се обрели код Велике капије. Јутрос је у поспаним улицама било мало људи. Сада кроз капију осветљену вечерњом расветом вирим као кроз кључаоницу у старо градско језгро у којем кључа живот.

Када осетим овако нешто након само једног дана проведеног на неком месту, онда никада не кажем збогом, већ до скорог виђења. Тако се лакше растајем од лепоте.