Тирана, ново лице престонице Енвера Хоџе

Са каменим мостом из отоманског периода, италијанским вилама, комунистичким грађевинама, најсавременије уређеним трговима, новим велелепним верским објектима, али и стамбено пословним и трговачким центрима, бициклистичким стазама, последњих година Тирана постаје све занимљивија дестинација туриста свих крајева света.

У ком год хотелу или апартману да сте одсели у ужем, или ширем делу града увек ћете бити недалеко од једног од два главна трга у Тирани, Скендербегу или Мајке Терезе. Спаја их широки Булевар „Мученика нације“ дуж кога су смештене зграде у којима се налазе најважније државне институције, махом изграђене када и сам булевар, крајем тридесетих година прошлог века, у време италијанске окупације Албаније. Та два трга данас су центар културних, привредних, друштвених, али и политичких збивања у Албанији.

За обилазак града, уколико кренете с једног од њих требаће вам не више од два сата рачунајући да седнете негде и попијете пиће. Трг Мајке Терезе окружује неколицина факултета, зграда Ректората, Археолошки музеј, Универзитет уметности с концертном салом, улаз у велики градски парк, као и недавно отворен стадион ЕР Албаније који је због великог броја кафића, ресторана и продавница елитних робних марки, постао место окупљања младих не само током дана, већ и вечери.

С главним булеваром и тргом Мајке Терезе, повезан је двориштем Археолошког музеја названим „Трг Италија“. Када одатле кренете булеваром према Скендербеговом тргу, с леве стране наилазите на зграду Председништва која је сазидана на месту где је некада била црква Светог Прокопија, коју су Италијани срушили зарад изградње Булевара 1939. године.

Преко пута ње налази се „Палата е Конгресаве“, (читај Центар Сава) комунистичко здање из периода владавине Енвера Хоџе у којој су се одржавали састанци и Конгреси ЦК ПР (Партија рада). На истој страни булевара, недалеко од Конгресне палате, после пада гвоздене завесе Енвера Хоџе, средином деведесетих, сазидан је хотел „Рогнер“, који убрзо после отварања постаје стециште међународних организација, новинара и дипломата, као и главно место за одржавање конференција и састанака политичке елите, што је и данас.

Симболи идеологије, која је ову земљу учинила затвореном деценијама, видљиви су свуда у граду: Бункери, део Берлинског зида – Немачки поклон Албанији, као и справа за мучење из озлоглашеног затвора Спач, у који су затвореници одвођени на тежак физички рад, постављени су у парку преко пута хотела да сведоче о тешкoм времена кроз које је земља прошла у време комунистичке идеологије.

У овом делу центра града, где улица Исмајиља Ћемаљија (политичара, премијера заслужног за добијање албанске независности 1912.) сече булевар, Краљевина Југославија је 1937. године купила плац с намером да изгради дипломатско представништво у Албанији, али је та имовина касније конфискована и данас се на једном делу тог плаца налази зграда Владе Албаније. Поступак реституције је у току.

Поред је за сазидана Пирамида, као својеврсни Хоџин маузолеј, која то никада није постала. У току је њена реконструкција, и у њој ће, према најавама, бити смештен најсавременији центар за информационе технологије.

Када наставите даље пређете мост преко реке Љане, која сече булевар и дели град на два дела, с леве стране дочекује вас омладински парк „Ринија“, омиљено место окупљања младих комунистичке Албаније све до почетка деведесетих година прошлог века, и преко пута њега први и некада једини хотел у Тирани „Дајти“, у коме су одседале стране делегације приликом посете Енверу Хоџи.

Затим Национална галерија, главно место културних дешавања коју краси уметничко дело јапанског архитекте популарно названо „Клауд“, који не можете а да не приметите. Иза галерије, скривен од очију јавности, је двор краља Зогуа у коме данас живи његов унук принц Лека Други.   

Одмах поред галерије улазите у шетачку зону, „Скадарлију“ Тиране, у којој током целе године све врви од туриста, а која је једним делом повезана са Скендербеговим тргом. И ту сте већ утрошили 15 минута, лаганом шетњом прешли око 1.700 корака, и стигли односно, на самом сте улазу у Скендербегов трг где прво наилазите на бункер претворен у Музеј „Бункарт“, посвећен жртвама комунистичког режима.

Скендербеговим тргом, чија је реконструкција завршена 2017. године, за шта је годину дана касније у Барселони добио специјалну награду на конкурсу за најлепше уређени јавни простор, и даље доминира споменик том јунаку с почетка 15. века. Окружује га зелени појас од 12 малих паркова и сваки је повезан са зградама на њему, Националном опером, хотелом „Тирана“, Централном банком, али и Сахат кулом и Етхем Беговом џамијом из 1822, 1823. године, које се још увек одупиру зубу времена и савременој архитектури града.

Нама из Србије, али и и онима из бивших југословенских република са тог трга највише пажње привлачи зграда Националног музеја, односно, мозаик на њему. Виђали смо га у кадровима Дневника када год би била објављена нека вест званичне Тиране. Мозаик „Албанија“, оштећен у земљотресу 2019. године (реконструкција у току), представља албански народ кроз векове, а његова централна фигура жена у народној ношњи с пушком у једној и отвореном шаком друге руке, снажну жену-борца комунистичког периода, уједно симболизује и албанско гостопримство.

Паралелном улицом с десне стране од Скендербеговог трга и булевара, прво ћете наићи на прелепу и највећу у Албанији православну цркву посвећену Васкрсењу Господњем. И она је, задњим делом у коме се налази Културни центар, једним од паркова повезана са самим тргом. У њој недељом и празнцима готово да нема места за седење, а понекад ни за стајање. Током литургије све време активне су и лева и десна певница, па она поприма посебну чар.

Преко пута цркве, у згради обраслој бршљеновима и скривеној дрвећем, која је некада била седиште Сигуримија, албанске тајне службе, смештен је најмлађи музеј у граду „Кућа лишћа“. У њему је изложено око две хиљаде инструмената коришћених за снимање објеката, праћење и прислушкивање грађана и дипломатских представника, међу којима је била и спруга отправника послова некадашње Југославије, која је сумњичена за шверц злата.

Када из Музеја лишћа наставите право улицом, поред Тајвана ресторана у центру парка Ринија, стижете у „Блок“, део града који је био резервисан искључиво за комунистичку елиту, блиске сараднике Енвера Хоџе и његову резиденцију. Неке од најлепших градских вила Блока, зидане у време предратног периода, и данас се користе за потребе државног протокола. Некада забрањена област за обичан свет, данас један од најпосећенијих делова града. Обилује луксузним пабовима, рестораним и кафићима, па је главно место за ноћни  провод.

Оно што овом граду даје посебну чар, где све врви од живота јесу управо та места начичкана кафићима и ресторанима у којима се пије први јутарњи макијато, одлази на пословне ручкове и састанке, али и у ноћни провод. Поменули смо стадион ЕР Албанија, Иш Блок и том списку додајемо Саљијеву улицу. Наравно тај надимак носи јер у њој живи бивши председник и премијер Албаније, а сада лидер највеће опозицоне странке ДП Саљи Бериша. Када бисмо је поредили с неком од улица у Београду, рекли би Страхињића Бана.

За боље разгледање и упознавање града потребно вам је више времена, али и новца. Уколико желите да видите Тирану с Дајтија до врха се можете превести модерном гондолом којом вожња траје двадестак минута, и за то ћете платити 1.160 лека односно 10 евра. Цене улазница за музеје крећу се од 400 до 700 лека по особи. У зависности у ком  делу града, и коју врсту кафе пијете, за њу треба издвојити између 60 и 110 лека, и исто толико и за флашицу воде која се у Тирани не пије са чесме.

Када је избор ресторана у питању издвајамо оне с традиционалном кухињом, али и услугом на високом нивоу, као што су „Ера“, „Јувенилија“ и „Софра е аријут“ (Медвеђа софра), као и рибље ресторане попут „Фиш шопа“, „Стил Фиша“ и „Воре“.

Од разних традиционалних јела предлажемо да обавезно пробате пачу, или тањир свеже рибе „крудо“ на албански начин. Уколико више преферирате италијанску кухињу и за вас постоји избор више познатих италијанских пицерија од којих је „Артиђано“ фаворит. Различити су менији, али и цене, за ручак или вечеру, укључујући пиће, треба да издвојите од 1.500 до 3.000 лека (од 12 до 25 евра). А да, да не заборавимо, слаткиши. Свака посластичарница је невероватно одлична.

Споразумети се у овом граду је врло лако, јер готово да нема Албанца а да не говори више језика. Поготову млађе генерације. И немојте се изненадити ако вам се неко обрати управо на нашем језику, јер надомак Тиране постоји једна, не тако мала општина Шијак у којој живе досељеници из Босне и Херцеговине, а који су више од века очували језик, културу и традицију крајева из којих потичу.

Такође, у Енверово време програми Радио-телевизије Југославије, ко је смео кријући да гледа и слуша, овде су били једини излаз у свет, па се немојте зачудити ако сретнете Албанца који вам каже да обожава Лепу Брену, Здравка Чолића, Драгану Мирковић, „Црвену јабуку“, „Азру“, или вам, како би вам показао своје симпатије само издекламује чувену реченицу Младена Делића са фудбалког меча Бугарска – Југославија 1984. године „Нема више времена...Вујовић,

Кафићи, ресторани, биоскоп, продавци сладоледа, сувенира, уметничких дела, улични свирачи и мноштво туриста. Укратко једина улица без саобраћаја у Тирани. На њеном врху с једне стране налази се модеран тржни центар који носи име најстарије албанске феудалне породице Топтани, а преко пута њега у остацима старе Тврђаве град је недавно отворио мали базар у коме све врви као у кошници и где вас, љубазно позивају да седнете баш код њих на кафу јер је најукуснија, пробате специјалитете јер су најабољи, или купите ручно прављене од дрвета маслине сувенире, од коштица накит, маслина сапуне, уље и чајеве или купите филигрански рад по коме су Албанци надалеко чувени.

И пробали смо, кафа је где год да седнете одлична, храна врло укусна, услуга фантастична.
Албанија је годинама важила за дестинацију коју су српски туристи ретко посећивали стављајући испред себе разне предрасуде. Међутим, успостављањем конкретнијих билатералних односа и посетама на највишем нивоу и тај лед је почео да се топи.

Од пре две године на албанској ривијери летује све већи број туриста из Србије, наши држављани купују станове у познатим туристичким местима, а када у потпуности заживи иницијатива Отворени Балкан, која омогућава слободу кретања и запопошљавања, за очекивати је да ће многи и започети свој бизнис. У Тирани неколико српских компанија већ има своја представништва.

Па, ето, разлога више да у своју планове уврстите Тирану и албанску ривијеру.