Адио Бенo – угинуо је најстарији бели носорог у Европи – зоо вртови очување врста или заточеништво за животиње

Бено, бели носорог стар скоро 44 године, угинуо је од старости у Парку Натура Вива, на обали језера Гарда. Са њим није нестао само један од најстаријих примерака његове врсте у Европи већ његова прича поново буди расправу која никада није у потпуности утихнула: да ли зоолошки вртови још увек имају смисла у савременом свету?Рођен 1980-их у зоолошком врту у Ноксвилу, у Тенесију, неколико пута селио се по зоовртовима у Европи, живео је у Халеу, Лајпцигу, Салцбургу, а 2012. године стигао је у Италију.

Његов живот био је обележен усамљеношћу, агресивним понашањем и хроничним стресом: рог му је био скоро потпуно истрошен од непрестаног трљања о предмете, типичан знак нелагодности код животиња у заточеништву. Тек у старости пронашао је делимични мир у посебно ограђеном простору који је делио са антилопама, али без других носорога. Бенов скелет ће бити пренет у Природњачки музеј у Торину као тихо сведочанство његове врсте и напора човека да је сачува. Али по коју цену?

Зоолошки вртови некад и сад: од краљевских колекција до биопаркова

Први зоолошки вртови, настали су као приватне колекције ретких и егзотичних животиња, симболи моћи и престижа владара још у старом Египту и Месопотамији. Кроз векове су се трансформисали, од царских двора и римских арена, до викторијанских зоолошких вртова и савремених "биопаркова", који се данас представљају као места очувања природе.

Данас се многа од тих места називају "биопарковима" и припадају ЕАЗА мрежи (Европска асоцијација зоолошких вртова и акваријума). У теорији, та удружења се залажу за очување угрожених врста, контролисано размножавање и евентуалну реинтродукцију у природу, све у складу са италијанским законом 73/2005.

Заштита животињских врста, али по коју цену?

Упркос добрим намерама, све је више гласова који доводе у питање стварни допринос зоолошких вртова очувању биодиверзитета.

"Животиње у заточеништву развијају озбиљне облике стреса, који се манифестују кроз понављајућа понашања и физичке патологије", објашњава Енрико Морикони, ветеринар и повереник за права животиња у региону Пијемонте. Последице су видљиве: медведи који се врте у круг, лавови који непрестано шетају границама кавеза, шимпанзе које чупају сопствену длаку. Одсуство природног окружења и друштвене динамике доводи до физичке и психолошке патње, али и губитка способности за повратак у дивљину.

Андреа Казини из организације ЛАВ (лига против вивисекције) иде још даље: "Зоолошки вртови се оправдавају причом о заштити, али то је често само фасада. Реинтродукција у природу је ретка, а резултати су ограничени." Слично мисли и Уго Мереу, бивши шеф италијанског ЦИТЕС-а (међународног уговора који регулише комерцијалне односе са циљем заштите заштиц́ених врста), који наглашава да животиње које су одрасле са људима често не могу да препознају припаднике своје врсте или да преживе у природним условима.

Образовање или илузија?

Питање образовне вредности зоолошких вртова такође је предмет полемике. "Да ли је заиста едукативно показивати детету лава у кавезу или жирафу у ограниченом простору?“ истиче Изабела Пратеси, WWF-а. "Можда тако само учимо децу да су животиње ту да бисмо их посматрали, а не поштовали".

Анкета института Еуриспес из 2016. године, показала је да је више од 54 одсто Италијана против постојања зоолошких вртова. Многи педагози и психолози сматрају да су природније алтернативе, попут посета центрима за опоравак дивљих животиња (ЦРАС), много корисније и смисленије за младе генерације.

Бекства као протест

Много јепримера који јасно показују колико животиње желе да побегну када имају прилику. Попут морског лава Кyрила, који је 1958. године побегао из зоолошког врта у Онтарију и препливао преко 200 километара до Охаја, пре него што је ухваћен. Или нилског коња Никица, који је током поплава 2010. успео да побегне из ограђеног језера у Црној Гори. Ту су и златна орлица Голди, вук из Лос Анђелеса, орангутан Кен из Сан Дијега, мајмун Ресус из Њујорка. Увек иста порука: чим могу, беже јер инстинкт је јачи од решетака.

Постоји алтернатива: уточишта и резервати

У светлу бројних критика, све више се говори о уточиштима као алтернативи. То су места где се збрињавају животиње које више не могу да живе у природи због повреда, дугог боравка међу људима или траума. У тим центрима животиње живе у делимичној слободи, у природном окружењу, уз минималан људски контакт.

Од фондације за орангутане на Борнеу, преко центра Карисоке у Руанди који штити планинске гориле, до уточишта за медведе у Вијетнаму и Кини, па све до азила за лавове у Јужној Африци, свет је пун примера како брига о животињама може изгледати другачије.

Прича о Бену, као и многе друге, тера нас на размишљање. Зоолошки вртови могу играти улогу у очувању врста, али да ли су етички прихватљиви? Може ли се вечна заточеност правдати неизвесним циљем: очувањем? Можда права будућност није у затварању зоолошких вртова, већ у њиховој трансформацији у центре за опоравак, заштиту и, када је могуће, ослобађање где ће брига о животињама бити циљ, а не изговор. Јер пред скелетом носорога у музеју, право питање није "Ко је он био?", већ "Шта смо учинили за њега?"