Чудовиште од муње – прекрила небо у дужини од 829 километара

Рекордна муња се простирала од источног Тексаса до околине Канзас Ситија – што је отприлике раздаљина између Париза и Венеције у Европи. Возу би требало око осам до девет сати да пређе тај пут, а путничком авиону најмање 90 минута.

„Муња изазива дивљење, али и извор великог ризика који годишње одузме многе животе широм света и зато је један од приоритета међународне иницијативе 'Рана упозорења за све'. Ова нова открића уносе важне безбедносне протоколе о електризованим облацима који могу произвести ударе преко огромних пространстава, имају значајан утицај на авијацију и могу изазвати шумске пожаре“, изјавила је генерална секретарка Светске метеоролошке организације (СМО) Селест Сауло.

Комитет СМО за екстремне временске и климатске појаве, који води званичне рекорде глобалних, хемиферичних и регионалних екстремних догађаја, признао је нови рекорд користећи најновије сателитске технологије. Резултати су објављени у Bulletin of the American Meteorological Society.

Могућност грешке је ± 8 км за нови рекорд од 829 километара. Тај ударац био је 61 километар дужи од претходног рекорда, који је износио 768 ± 8 км и догодио се над деловима јужних Сједињених Држава 29. априла 2020. година.

Нови рекордни ударац муње десио се у једном од жаришта за мезоскопски конвективни систем грмљавинских олуја, чија динамика омогућава појаву изузетних мегамуња – Велике равнице Северне Америке.

И претходни и нови рекорд користили су исту методологију мерења максималне кружне растојања за одређивање дужине удара. Налет из 2017. године је посебно значајан јер је био једна од првих олуја којом је најновији геостационарни оперативни сателит GOES-16 агенције НОАА, документовао мегамуње.

Тај конкретан удар муње није откривен у првобитној анализи из 2017. године, већ је идентификован каснијим поновним испитивањем олујног система.

„Овај нови рекорд јасно показује невероватну снагу природног окружења. Процена СМО о екстремним природним појавама попут овог рекорда у дужини муње сведочи о значајном научном напретку у посматрању, документовању и евалуацији таквих догађаја. Вероватно постоје и још већи екстреми, и бићемо у могућности да их посматрамо како се временом буде прикупљало више висококвалитетних података о муњама“, рекао је професор Рендал Цервени, дописник за временске и климатске екстреме у СМО.

Већина муња има дужину мању од 16 километара. Међутим, све што је дуже од 96 километара сматра се мегамуњом, које настају током дуготрајних олуја које трају обично 14 и више сати и покривају огромна пространства.