„Хватање“ и упумпавање угљен-диоксида у утробу Земље као механизам одбране од климатских промена

Панел Уједињених нација за климатске промене припрема извештај који је заправо трећи део најновије глобалне процене климатских промена, са којом су се сложили научници и представници влада. 

Док су последње две процене разматрале узроке и утицаје климатске кризе, нова пројекција испитује све могуће механизме које човечанство може да предузме и примени да спречи последице.

Суштински аспект су могућности смањења емисије гасова са ефектом стаклене баште, и начини уклањања постојећих количина из наше атмосфере. Постоје две главне методе да се то постигне.

Први метод су природни процеси - у којима се екосистемима као што су земљиште, шуме, морске траве и тресетишта „дозвољава" да се опораве од штете коју им наносимо. Следе мотоде за повлачење и складиштење штетних гасова кроз нове технологије.

Прво, кроз хватање концентрисаних индустријских емисија гасова на њиховом извору, спречава се да уопште уђу у атмосферу. Овај процес је обично познат као хватање и складиштење угљен-диоксида (CSS).

Други метод је примена технологија које усисавају гасове са ефектом стаклене баште из ваздуха, уклањајући их , али у веома ниским концентрацијама. Ово је обично познато као уклањање угљен-диоксида (CDR), или процес хватања и складиштења штетних гасова (GGR).

Постоји консензус да улагање и коришћење ових технологија треба брзо да се повећа како би имали утицај на остварење циљева Париског споразума и да би се спречило повећање просечне глобалне температуре за 1,5 степени Целзијуса.

Професор Ричард Темплар са Института Грантам за климатске промене и животну средину на Империјал колеџу у Лондону, рекао је да нове технологије имају дуг пут, али је нагласио важну улогу коју ће играти: „До сада су технологије CCS и GGR заиста мало допринеле у борби против климатских промена. Постоји мали број примера примене за обе технологије широм света, који тестирају те технике и информишу будући развој приступа. У принципу, CCS и GGR би могли да дају значајан допринос у борби против климатских промена, али требало је да их јаче развијамо још пре 10 до 20 година".

Његова колегиница др Пијера Патрицио, истраживач-сарадник у Универзитетском Центру за еколошку политику, рекла је да се CCS тренутно недовољно користи на глобалном нивоу.

Додала да је ефикасност те технологије одавно доказана, истичући да „у Северној Америци неколико хиљада километара цевовода за CO2 под високим притиском преноси милионе тона CO2 од седамдесетих година прошлог века" као и да је „једно геолошко складиште безбедно функционисало у Северном мору од стране Норвешке 20 година".

И у CCS и у GGR техникама, угљен диоксид се одваја и хвата - или из гасова насталих производним процесом или из гасова у нашој атмосфери. Потом се мора трајно складиштити дубоко под земљом, где ће се минерализовати - претворити у камен.

Према геолошким истраживањима постоји доста подземних капацитета за „убризгавање" штетних гасова. Угљен диоксид се упумпава у дубоке геолошке слојеве порозних, пропусних стена, изнад којих се налазе непропусне стене.

Пример овог процеса који већ успешно функционише је на Исланду, где највећа светска машина за „директно хватање ваздуха", названа Орка, узима штетне гасове из ваздуха и претвара их у камен за само две године.