Да бисте уживали у гљивама, прво их морате добро упознати

Различитих су боја и укуса. Могу бити горке, љуте, али и слатке. Мирушу на анис, харинге, кестен и бели лук, а оне најлепше су, често и најотровније. Многе по изгледу и не подсећају на гљиве. За њихове љубитеље и сакупљаче оне су неисцрпна тема, који наглашавају да су гљиве један од најздравијих плодова који можемо да пронађемо у природи.

„Само гљиве ничим нису третиране, а човек нити доприноси њиховом расту, ових који су природи, нити њиховом узгоју“, напомиње Снежана Живковић из Гљиварског друштва Шумадије.

А, да би их пронашли, гљивари прелазе на стотине километара, по шумама, јаругама, влажним местима.Траже угрожене и ретке врсте како би заштитили њихова станишта. На Копаонику и Гочу, Шумадинци су пронашли две са европске листе најређих гљива.

„Домаћи назив јој је 'шумски чича' или 'старац из шуме'. Врло је атрактивна гљива. Друга је podoscifa multizonata, нажалост за њу имамо само латинско име“, наводи Ненад Милосављевић, председник Гљиварског друштва Шумадије.

Вишегодишња теренска истраживања по шумама и ливадама, гљивари Шумадије су уобличили у научне радове и књиге. Србија је богата разним врстама гљива, драгоценим и цењеним широм света. За већину и не знамо.

„Србија још нема чек листу гљива, шта је све на нашим пространствима. Последња чек листа је рађена, колико се ја сећам, 1996/97. године. Што се тиче макрогљива, ја бих рекао да има око 5.000 врста“, наглашава професор Небојша Лукић.

У таквом изобиљу, које пружа природа, дешавају се грешке и искусним берачима. Иако је две деценије у свету гљива, Душан је убрао и појео, срећом малу количину, отровне зелене пупавке.

„Направио сам чорбу, појео сам ту чорбу и после 15 сати је дошло до тровања. Што је дуже то кумулативно дејство, то је веће и тровање“, објашњава Душан Матејић.

Зато Удружење гљивара Шумадије, користи сваку прилику да грађанима прикаже што већи број гљива и да их образује. Изложба је за уживање, али за брање је, пре свега, потребно знање.