Колико су заиста стари бродови из Виминацијума и како нам откривају причу о животу и трговини уз Дунав

Бродови пронађени у Виминацијуму ипак нису стари 70.000 година, како се у почетку говорило. Њихова старост и историја и даље представљају значајно археолошко откриће, јер су пловила пронађена у некадашњем речном кориту затрпаном слојевима земље, песка и муља, а припадају различитим периодима – од римског доба до средњег века и каснијих епоха.

Професор Миомир Кораћ, археолог и истраживач Виминацијума, објаснио је како је дошло до приче о старости од 70.000 година.

„За све је крива Вика. Открили смо мамута на 27 метара. И сад кад гледате са 27 метара и видите Рим, а Рим је ту јако мали, а пре 2.000 година. И онда кад смо нашли те бродове, они су нађени на седам, осам, девет метара. И сада као прво размишљање кад се пореде та два елемента, не може да не буде 70.000 година“, рекао је Кораћ.

Касније су геоморфолози помогли да се објасни да је реч о наплавини, будући да је Дунав на том простору често мењао ток. Кораћ је зато нагласио да је првобитна процена била више интерно размишљање него научно утврђена старост. За археолога, међутим, старост предмета није једини критеријум његове вредности.

„Увек је боље оно што осликава један живот у једном датом тренутку што вам помаже да дефинишете. Улога археологије је управо то, да вам дефинише једно време, један простор, један начин размишљања тих људи“, навео је Кораћ.

Баржа дуга готово 14 метара

Једно од новијих открића је пловило које је пронађено пре неколико недеља. Део брода је, како је објашњено, вероватно уништен током рада багера, док је сам брод већ био оштећен када су га археолози пронашли.

Према речима докторанда Петра Коjадиновића, реч је о типу теретне барже са равним дном и оштрим бочним ивицама. Пронађени део дугачак је око 13,7 метара, али то није коначна дужина јер нису пронађени ни крма ни прамац: „Сигурно је коришћена за превоз терета Дунавом“.

Дуго очување дрвених делова омогућили су услови у којима су пловила била затрпана. Археолози су их пронашли у некадашњем рукавцу Дунава, који се налазио на том простору, а чије је затварање уследило пре више од 50 година због ширења копа.

Анализе раније пронађених пловила показале су да је за њихову израду најчешће коришћен храст. Један моноксилни чамац направљен је од боровог дрвета, док је у мањој количини коришћена и буква. Анализа дрвета најновије пронађеног брода још није обављена.

Професор Кораћ указао је на шири значај ових налаза. Римљани су, како је навео, схватили значај Дунава и учинили га пловним, што је омогућило његово коришћење за транспорт.

Пронађена пловила припадају различитим периодима – од петог века пре наше ере или око почетка наше ере, па све до 18. века. То, према Кораћевим речима, показује да је реч о простору који је дуго имао велики значај.

„Овде није било императора који није долазио на тај простор. Ту је било згодно за размештај трупа, згодно је било за превоз робе“, рекао је Кораћ.

На значај простора указује и постојање луке у Виминацијуму и подаци о трговини. Како је навео професор, налази са терена говоре и о економском процвату града.

За младе истраживаче, свако ново откриће представља посебно искуство. Докторанд Дуšan Milojević каже да је управо у томе лепота археолошког посла.

„У неку руку, радимо и најлепши посао на свету, јер нема те репетиције. Сваки дан је заиста за себе и посебан“, рекао је Милојевић.

Према његовим речима, пронађена баржа је трећа у низу, док је укупно пронађено шест пловила. Ти налази, како је навео, не говоре само о животу у Виминацијуму већ и о трговини и значају Дунава кроз векове и миленијуме.

Милојевић је додао да је у првом тренутку било потресно видети девастацију брода, али да се током истраживања показало да је сачувано скоро 14 метара пловила.

У припреми музеј древних бродова

У Виминацијуму се припрема и музеј посвећен бродовима. Неки од пронађених бродова већ су конзервирани, а у припреми је простор у којем ће налази бити представљени посетиоцима.

Кораћ је навео да је на конзервацији радио и тим стручњака који је, како је рекао, део његове „усвојене деце“, међу којима су и доктори наука и докторанти.

„Биће тај музеј бродова, ја се надам ускоро. И он ће бити, иако неће бити уложено у њега онолико колико се, рецимо, улаже у неке друге музеје где се уложи по 50 милиона евра да би се направио такав један брод. Неће бити таквог типа музеј, али ће имати садржај тог музеја који ће бити еквивалентан управо свим тим великим“, рекао је Кораћ.

Говорећи о археолошким налазима, Кораћ се осврнуо и на открића из других делова Европе, попут велике оставе викиншког сребра пронађене у Данској. Такве оставе, како је објаснио, могу бити скривнице које су људи остављали у несигурним временима. Ипак, за археологе вредност налаза није нужно у количини злата или сребра.

„Златни и сребрни предмети мало дижу целу причу на неки други ниво, али у суштини увек су нам бронзани новац значајнији ако нам датује нешто тачно и одређује“, навео је Кораћ.

Он је указао и на то да предмети пронађени у таквим оставама могу да сведоче о трговини, животу и путовањима, а не само о ратовању.

Значај Виминацијума са временом постаје све већи

Када је реч о будућности археолошких истраживања Виминацијума, простора за нова открића има много. Од самог језгра града и легијског утврђења до сада је у потпуности истражено око седам до осам одсто локалитета.

„Има посла ко ће да копа. И за њихову децу“, рекао је Којадиновић.

Кораћ сматра да ће значај Виминацијума временом бити још већи, пре свега због информација које ће истраживања донети о животу у прошлости.

„После 40 и нешто година ви закључите да треба да кажете нешто што није толико научно баш верификовано, толико, али ваш осећај током рада на томе, а то је да ће Виминацијум за једно 40, 50 година бити један од најзначајнијих локалитета на свету. Не по зидинама које ћемо открити. Има много лепших места него што је Виминацијум, него по информацијама које ће дати. О животу какав је био“, рекао је професор.

На Виминацијуму, како је навео, већ ради велики број истраживача – 22 или 23 доктора наука и десетак доктораната.

„То је труст знања“, закључио је Кораћ, указујући на количину података који се прикупљају и могућност да будуће генерације из њих открију оно што данас још није познато.

„Оно што не знамо, ми имамо депо, па оставимо. Неко ће други знати и за нас“, рекао је Кораћ.