Откривен прототип Стоунхенџа, направљен 500 година раније

Структура у месту Булфорд, удаљеном око пет километара од локалитета који је под заштитом Унеска у Вилтширу, датирана је методом радиоактивног угљеника на око 3000. године пре нове ере. То је период када је започела најранија фаза изградње Стоунхенџа, чак 500 година пре него што су његови огромни трилитони пажљиво постављени тако да се поклапају са изласком сунца током летњег и заласком сунца током зимског солстиција.

Према мишљењу стручњака, ово је најстарија структура у пејзажу Вилтшира која је била поравната са солстицијима и једна од првих таквих грађевина у Британији. Археолог Фил Хардинг, који је у име компаније „Весекс археолоџи“ водио ископавања пре изградње новог стамбеног комплекса британског Министарства одбране, рекао је да је ово „једно од највећих открића у његовој каријери“.

Међутим, Хардинг је замало пропустио да уочи значај налазишта. За разлику од Стоунхенџа, чији и данас стоје огромни сарсенски камени блокови постављени у складу са солстицијима, споменик у Булфорду чинила су два дрвена стуба удаљена 120 метара један од другог. Од њих су остале само две велике јаме за стубове, окружене мноштвом мањих јама испуњених отпадом.

Бивши водитељ емисије „Тајм тим“ на Каналу 4 испричао је да он и његове колеге у почетку нису препознали значај открића. Тек касније, анализирајући план локалитета, повукао је линију лењиром и оловком између два необично велика отвора за стубове и схватио да је реч о поравнању са солстицијем.

„Одмах ми је запало за око да је линија одступала око 50 степени од правца севера, што је готово тачно правац изласка сунца током летњег солстиција. Тада сам се заиста веома узбудио“, рекао је Хардинг.

Даља истраживања Фабија Силве, стручњака за древне астрономске мапе и такозваног „археолога небеског пејзажа“, потврдила су да су два дрвена стуба изузетно прецизно била усмерена ка изласку сунца током летњег и заласку сунца током зимског солстиција 2950. године пре нове ере, што је датум који је утврђен опсежним радиоугљеничним анализама.

На основу дубине јама од око једног метра, истраживачи верују да су дрвени стубови били високи између три и четири метра и да су формирали својеврсни „нишан“ усмерен ка изласку и заласку сунца током солстиција. У мањој јами, такође поравнатој са стубовима, пронађен је редак кремени нож у облику диска, за који археолози сматрају да је можда био обликован као симбол Сунца.

„Оно што овде видимо јесте религија каменог доба која је материјализована у тлу. Наравно, не знамо тачно шта је све то значило, али чињеница да се људи хиљадама година изнова враћају у област Стоунхенџа да граде, обнављају и обележавају ова значајна места указује нам да је реч о религији. Тако су разумевали своје место у космосу, начин на који универзум функционише и природу својих божанстава“, изјавио је Мет Лајверс, виши истраживач у компанији „Весекс археолоџи“.

Додаје и да за сада није тачно познато шта је Сунце представљало за њих, нити да ли су га сматрали божанством.

„Али количина труда уложеног у праћење и обележавање његовог кретања не оставља никакву сумњу да је реч о великом верском феномену који је током миленијума оставио траг на читавом пејзажу“, навео је Лајверс.

Истакао да је „незамисливо“ да људи који су у Булфорду обележавали солстиције нису знали за оне који су то истовремено чинили у Стоунхенџу, па је чак могуће да је реч о истој заједници.

„Када бисте имали временску машину и вратили се у прошлост, уопште ме не би изненадило да је ово што смо открили био један од кампова градитеља прве фазе Стоунхенџа. То је сасвим могуће“, рекао је он.

„Оваква налазишта појаве се једном у животу, а понекад се не појаве ни тада. Није важно да ли сте становник Вилтшира или било ког дела Земље – сви знају за Стоунхенџ. Бити у прилици да допринесемо проширењу знања о Стоунхенџу представља невероватну привилегију“, закључио је Хардинг.