Највећи облик живота на копну пре 400 милиона година још увек измиче научној класификацији

Ново истраживање тврди да древни облик живота није биљка, животиња или гљива, већ да је уместо тога можда потпуно непознат облик вишећелијског живота.

„Оно што можемо рећи, на основу свих тих нових анализа, јесте да се толико разликује од било које савремене врсте које познајемо“, каже др Корентин Лорон, палеонтолог са Универзитета у Единбургу и ко-водећи аутор истраживања, које је објављено у часопису Science Advances прошлог месеца.

Први пут идентификовани пре 160 година, фосили – познати као прототаксити (Prototaxites) – мере до око девет метара висине и дуго су пркосили научној класификацији.

У 19. веку, научници су у почетку мислили да је прототаксит труло дебло четинара. Међутим, накнадна студија је открила да је састављен од испреплетених цеви, а не од ћелија налик блоковима које чине биљно ткиво.

Други научници су тврдили да је то маса слична лишају, симбиотска веза између гљива и алги. Последњих година, неки истраживачи су сматрали да организам више подсећа на гљиве, делом зато што изгледа да не производи енергију путем фотосинтезе.

Ново истраживање пажњу је усмерило на три фосила прототаксита откривена у стенска формацији фосилизованих мочварних наслага у близини села Рини, праисторијском копненом екосистему у близини Абердина, Шкотска.

Рожњак Ринија је дом најбоље очуваних примерака најранијих биљака, гљивица и фауне које су колонизовале копно пре 400 милиона година, током периода познатог као рани девон. На том месту се некада налазио древни топли извор попут Јелоустона.

Изузетна очуваност фосила уграђених у стену код рожњака Рини омогућава научницима, уз одговарајуће алате, да открију хемијске потписе давно несталих молекула, познатих као производи фосилизације.

„И даље смо у могућности да добијемо елементе који нас обавештавају о оригиналном саставу тих фосила, што значи да нису прекувани, нису превише трансформисани геолошким процесима“, објаснио је Лорон.

Неодговорена питања

Нова анализа Лорона и његових колега указује да су биомаркери у фосилима прототаксита хемијски различити од оних фосилизованих гљива пронађених на локалитету и сачуваних у сличним условима. Фосили гљива сачувани у рожњаку садржали су једињења настала разградњом хитина и глукана, кључних структурних молекула у гљивама. Међутим, прототаксити нису имали ове биомаркере.

„Да су гљиве, очекивали бисмо да прате исти тренд с обзиром на то да су једне поред других у истим условима“, напомиње Лорон.

Друге структурне карактеристике – попут сложеног обрасца гранања унутар тамних сферних мрља у фосилу које су могле да обављају пренос гаса, хранљивих материја, воде или су служиле некој другој функцији размене – разликовале су се од свих познатих гљива, било живих или изумрлих, истакли су истраживачи у студији.

На основу ових резултата, прерано је сврстати прототаксите у одређену категорију, сматрају истраживачи.

Различите врсте прототаксита могле су се разликовати по величини, али највећи би  заиста доминирао пејзажом у време када су биљке биле високе мање од једног метра, наводи др Кевин Бојс, професор науке о Земљи и планетарних наука на Универзитету Станфорд.

Његов рад на фосилима прототаксита показао је да древни организми нису користили фотосинтезу за производњу енергије из светлости попут биљака, већ су вероватно трошили изворе угљеника у окружењу – баш као што неке живе гљиве живе од распадајуће органске материје.

„Људи су га у прошлости упоређивали са одређеним гљивама или алгама и трудили су се најбоље што су могли са информацијама које су имали у то време, али сада имамо много бољи увид у целокупно дрво живота и прототаксит је престар да би та поређења била валидна“, истиче проф. Бојс, који није био укључен у студију.

„Можете га упоредити са гљивама, али оне једноставно нису толико старе“, додаје професор. „То не значи да је птототаксит гљива (или било шта друго), већ само да би се његов облик развио независно од њих и других сложених вишећелијских примера међу гљивама које сада имамо.“

Марк-Андре Селос, професор у Природњачком музеју у Паризу, наводи да су аутори нове студије спровели „дивне анализе“, али је напоменуо да је истраживање испитало само једну од 25 познатих врста Prototaxites. Селос, који такође није учествовао у раду, сматра да је и даље могуће да је организам функционисао на начин сличан лишајевима.

„Узорковање не обухвата разноликост ових врста. Дакле, за мене то не чини завршену причу.“

Лорон је рекао да још увек постоји много тога што је непознато о прототакситима. На пример, није јасно како су се причврстили за тло или да ли је организам, за који се сматра да је споро растао, био усправан током целог свог животног века.

Његов тим планира даља истраживања на фосилизованим цевастим организмима сличним прототакситима како би се истраживање унапредило.

„Понекад је страшно не знати шта је нешто, али је и научно узбудљиво“, закључује др Корентин Лорон.