Тајна људи који никада не заборављају лица

Постоје људи који имају невероватну способност да никада не заборављају лица људи које су упознали. Кад некога једном упознају, могу га препознати без проблема, чак и после много времена. Стручњаци их називају супер-препознавачима лица, а нова истраживања откривају како им то успева и зашто није реч само о вежби, већ о урођеној способности.

Ова способност се може видети у свакодневним ситуацијама. На пример, супер-препознавач може после дужег одсуства без икаквог проблема да препозна пријатеља у маси људи на пијаци или да се особе коју је упознао само једном, пре више година, на конференцији у другом граду.

За већину људи таква ситуација би била готово немогућа, али супер-препознавачи лица често примећују ситне карактеристике као што су облик обрва, удаљеност очију или специфичан осмех који им омогућава тренутно препознавање.

Како их мозак води

Истраживачи са Универзитета Новог Јужног Велса у Сиднеју проучавали су 37 супер-препознавача лица и 68 људи са просечним способностима препознавања лица користећи технологију праћења покрета очију. Циљ је био да се измери где и колико дуго посматрају различите делове лица.

Подаци су потом коришћени у алгоритмима дубоког учења како би се открило које црте лица су најважније за препознавање.

Шта их издваја

Супер-препознавачи лица фокусирају пажњу на најкарактеристичније црте лица које највише откривају идентитет особе. Њихов поглед није случајан, већ аутоматски трага за деловима лица који носе највише информација.

Када су ови подаци искоришћени за „тренирање“ алгоритама вештачке интелигенције, системи ВИ постали су прецизнији у препознавању лица него када су користили податке о просечним људима. Разлике у способности препознавања лица могу потицати чак на нивоу мрежњаче, у самом начину на који визуелне информације улазе у мозак.

Карикатура у очима супер-препознавача

Један од занимљивих закључака истраживања је да супер-препознавачи лице виде као карикатуру. Они не виде само просечне црте, већ „преувеличавају“ оне делове лица који најјасније идентификују особу, слично као када цртач нагласи очи или нос како би портрет био препознатљивији.

Овај начин посматрања не само да објашњава њихову способност, већ има и практичне импликације за развој прецизнијих алгоритама за препознавање лица.

Урођена способност и будуће примене

Супер-препознавачи лица нису „супер-људи“ који памте сваки детаљ, већ људи чији мозак на другачији начин обрађује визуелне информације. Истраживања показују да ова способност има јаку генетску компоненту, што значи да је део тога урођен, а не само резултат праксе.

Разумевање ових механизама може помоћи да боље разумемо механизме размишљања и да развијамо прецизније технологије препознавања лица, али и да истражимо како мозак обрађује сложене визуелне информације у свакодневном животу.

Захваљујући овим сазнањима, можемо замислити будућност у којој ће системи ВИ, обучени помоћу података од супер-препознавача лица, помагати у безбедности, здравству или при идентификацији особа у великим гужвама.