Нанопластика на врху ланца исхране – да ли треба да бринемо

Нанопластика из земљишта прво дође до биљака, одатле се преноси на инсекте па се даље шири ланцем исхране.

Као што је случај са тешким металима у океану, нанопластика – пластичне честице мање од једног микрометра – постала је део ланца исхране. Део те пластике се толико уситнио, али није се разградио, и тај неразграђени део завршио је у земљи.

Истраживачи из целе Европе са биологом Фазелом Монихом са Универзитета Источне Финске на челу, измешали су сићушне честице полистирена и поливинилхлорида од 250 нанометара са земљом у којој је посејана зелена салата.

После 14 дана, у зелену салату су ставили ларве црне мушице, којима су касније нахранили рибу чије стање су пратили у лабораторији.

Пошто је наночестице тешко детектовати због сталних промена, истраживачи су ретки елемент гадолинијум уградили у сићушну пластику како би лакше пратили њено кретање у ланцу исхране.

Резултати су показали нанопластику у шкргама, јетри и цревима рибе, у устима и цревима инсеката као и у листовима зелене салате.

Али не понаша се сва пластика исто док путује кроз ланац исхране: зелена салата је упила мање полистирена.

„Наши резултати показују да зелена салата апсорбује нанопластику из земље и преноси је у ланац исхране. Присуство ситних честица пластике у земљишту могло би бити повезано са потенцијалним здравственим ризиком за биљоједе и људе ако се утврди да се ови налази могу односити и на друге биљке, усеве и на поља“, истакао је биолог Фазел Моних са Универзитета Источне Финске.

Микропластике, укључујући и нанопластику, има у сваком окружењу, од најдубљих океанских ровова до највиших планина и најудаљенијих делова Антарктика. Има је у храни, води и ваздуху.

Микропластика уносимо свакодневно, али нема потребе да паничимо: у малим количинама није опасна по здравље, али високи ниво концентрације треба да нас забрину.

Могу бити токсичне како код биљака, тако и код бескичмењака и кичмењака.