Јапанска икебана

Буђењем природе с пролећа, расте и наша потреба да уређујемо вртове, садимо цвеће у саксијама, или једноставно – уживамо у лепоти бехара и цветних аранжмана у парковима. Разне културе света негују поштовање према природи.

Из љубави и разумевања према биљкама, Јапанци су развили „цветно умеће" - управо као што су развили умеће припремања чајног обреда или сликања тушем.

Вештина распоређивања цвећа у Јапану повезује нас са икебаном. Овладавање тим умећем подразумева познавање ботанике, физике, хемије, историје, географије, филозофије, па чак и медицине.

Дакле, појам икебана има сложену структуру, која се формирала у 15. веку, развијала и неговала у каснијим столећима, све до данас. Да бисмо проникли у филозофију икебане, треба напоменути да је јапанска религија била анимистичка од самог почетка. По томе је Јапан следио пример древних култура. Јапанци се са много поштовања опходе према хридима, пећинама, изворима, рекама, биљкама, приписујући им божанске карактеристике и моћи.

Експанзија будизма у Јапану наступила је у шестом веку - преко Кине. Дотадашња анимистичка традиција обликована у шинтоизму - древној јапанској религији - и даље се одржавала, комбинујући се са обичајима из традиције будизма. Стога је аранжирање цвећа у Јапану пре духовна манифестација лепоте природе, него декоративна вештина. Школе икебане које су се развијале током векова, истакнути учитељи и креативни ствараоци уносе у живу баштину икебане оду природи са много симбола и љубави.