Жижак у праисторијском грашку

На нека од ових питања дали су нам одговор, на основу опсежних истраживања, Александар Медовић, археоботаничар Музеја Војводине, и Александар Микић, независни истраживач легуминоза.

Пре извесног времена на археолошком локалитету Хисар код Лесковца пронађена је велика залиха зрна грашка. Као и сви биљни остаци из тог периода код нас, зрна грашка су сачувана у угљенисаном стању. Па ипак, тиму стручњака из наше земље и иностранства пошло је за руком да из тих зрна издвоје тзв. древни ДНК. На основу резултата истраживања, знамо да је грашак са Хисара имао обојене цветове и пигментовану семењачу. Анализе су поставиле тај древни грашак у позицију између гајеног и дивљег, озимог грашка. Дивљи грашак код нас расте само још на југу Србије, у долини реке Пчиње, али и у Археоботаничкој башти Музеја Војводине у Новом Саду.

Приликом макроботаничких истраживања залихе са Хисара, примећене су две врсте зрна грашка: наизглед здрава семена и семена оштећена убушивањем ларви неке штеточине, највероватније грашковог жишка. Било је оштећено најмање две петине свих зрна и она су била за скоро 40 одсто лакша од здравих зрна. У неким зрнима су пронађени остаци угљенисаних ларви, док су у појединим пронађене и по две ларве. Број оштећених зрна сигурно није коначан. По данашњим мерилима, такав грашак не би смео да се конзумира.

Висок проценат заражених зрна грашка на Хисару указује, пре свега, на развијену производњу грашка на малим парцелама. На крају бронзаног доба узгој грашка је сигурно био добро укорењен у ратарској производњи становника тог насеља. Сем тога, на основу претпоставке о касном времену жетве озимог грашка и утврђене фазе животног циклуса грашковог жишка, било је могуће проценити део сезоне током којег је дошло до угљенисања. Највероватније је да је залиха грашка страдала у пожару. Претпостављамо да су се ларве са Хисара налазиле у поодмаклој фази развоја, непосредно пред преображај у стадијум лутке. Процес угљенисања се стога морао догодити у другој половини јула или најкасније током првих дана августа. То је био незгодан период за житеље насеља, јер је летина већ била сакупљена и смештена у оставе. Требало је преживети зиму.

Овај резултат представља један од досад највећих нивоа заражености махунарки документованих у Старом свету и највећи праисторијски налаз зараженог грашка. Грашак са Хисара је био ситнозрни и вероватно је имао већи садржај протеина.

Наиме, експериментима је утврђено да су зрна грашка са већим садржајем протеина „интересантнија" грашковом жишку, те их више напада. На крају, може се искључити могућност да је та залиха грашка била одбачена или намењена за исхрану стоке. Осим тога, нема доказа да су за заштиту од грашковог жишка коришћене природне супстанце. Наиме, када је у питању друго археолошко налазиште – Кале код Кршевице, постоје индиције да су становници тог античког града користили ароматичне биљке ким и коријандер како би заштитили приносе од једне друге штеточине – житног жишка. Али, то је нека друга прича.

Замислите сада кашу направљену од таквог грашка – ем зрна бушна, ем каша неукусна, а ларве пливају по њој. Можда због тога деца не воле грашак још од праисторије.