Музичко образовање у раном детињству

Погрешно је схватање да су деца у том узрасту недовољно зрела да би се бавила музиком, или да би се време проведено у учењу музике боље искористило за бављење другим дисциплинама. Погрешно се претпоставља, такође, да само мали број особа поседује музичке способности; да је та способност одређена нивоом музичког достигнућа родитеља или рођењем у ʼмузичкојʼ породици, или да сметње у развоју (нпр. оштећење слуха, интелектуални поремећаји, физички изазови) ометају могућности за учење музике.

Деценијама истраживања која побијају такве погрешне претпоставке укључују студије из области као што су музичко образовање, антропологија, етномузикологија, психологија, социологија, биологија/физиологија и музичка терапија. 

Деца музику и музичке идеје користе спонтано у својим рутинама, игри и односима – што доприноси њиховом естетском, изражајном, емоционалном, интелектуалном, социјалном, физичком, духовном и креативном развоју. Интеракција са одраслима који примећују, афирмишу и развијају дечју музику може подстаћи дете да учи о себи и другима. 

Да би пружили најмоћнији пут ка трајном музичком ангажовању, родитељи, неговатељи и наставници треба да примете, позову и моделирају радосно и креативно музицирање. Деца треба да уживају у доследним и богатим могућностима за музичко ангажовање са одраслима и другом децом која настоје да развију различите облике музичког изражавања. То укључује певање, ритмично скандирање, кретање, стварање, импровизовање и манипулисање различитим звуковима и материјалима, уз разговоре о музичким интересовањима и идејама. Музички васпитачи најбоље подржавају музички ангажман деце у раном детињству одржавајући стручност у својој пракси и истраживању, стварајући и бирајући оптималне ресурсе и градећи партнерства са родитељима, установама за бригу о деци и организацијама за рано учење.